Ko sme, a ko ne sme da koristi žrtve rata za svoje delovanje?

Iako Žarko Puhovski, profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, svojim tekstom lako dokazuje da je JZ jadna, polupismena, ustreptala neznalica, a njen tekst „Inaćenje i fraze nas neće dovesti do suočavanja“ (26. jul) teško razumljiv jer je nesuvisao, i time efikasno diskvalifikuje JZ kao sagovornika – (da li bi to učinio sa istomišljenikom, makar bio i veća neznalica od JZ?) – ipak ostaje činjenica da je „Danasov“ članak „Zauzimanje pozicije žrtve opravdanje za sledeći sukob“ (18. jul) napravio razliku među žrtvama rata u Jugoslaviji.

Dakle, nije tema JZ, već pitanje:

Da li namera da se kritikuje srpska vlast i cilj da se javnost upozori kako ta vlast zloupotrebljava žrtve u političke svrhe, opravdava upotrebu bilo kog dana sećanja na bilo koje žrtve rata za bilo čije opoziciono političko delovanje?

Gde se daju i ko deli ta opravdanja?

Ako je pitanje nerazumljivo i nesuvislo, ponoviću jednostavnije: Ko sme, a ko ne sme da koristi žrtve rata za svoje delovanje?

Zar nije poželjno da svi razmišljamo?

Dosta sa elitizmom, s pravom na prave reči i stavove, na isključivosti i nadmenosti prema onima koji nemaju pojma, sve uz fraze o razumevanju drugog i toleranciji.

Silna ljudska energija okupljena protiv rata i režima devedesetih godina propala je u Srbiji zbog raznih nadmetanja sujeta, liderstava, prvenstava, izgradnje humanitarnih preduzeća – učestvovala sam u osnivanju Beogradskog kruga, pisala i govorila na protestima – zato sam i predložila zavirivanje u sebe, pa i u sopstvene narcističke biografije pri suočavanju s prošlošću. Ne mogu nam doveka dežurati isti krivci, niti možemo večito igrati badmington partiju sa frazama Dobrice Ćosića, a ostajati na istoj ravni, bez pomaka, bez rezultata, dok i poslednji mlađi gledalac ne napusti stadion.

Posle iskustva ratova u Jugoslaviji, napor da se komunicira sa neistomišljenicima treba da nam bude mnogo veći nego ikada, uporniji, istrajniji i civilizovaniji kao osnovni uslov za svaki ljudski odnos i postojanje svake zajednice.

Pre nego što se late literature koju je profesor Žarko Puhovski preporučio kao lekovitu protiv „polupismenog ponavljanja popularne mantre“: „fuj politika!“ na koju ukazuju „deseci dobrih knjiga napisanih da bi se pokazalo kako takav stav samo podržava danu političku klasu – ma koja bila (ovdje pak, očito, onu koja je (su)odgovorna za rat“, – mislim da mladi ljudi treba da pročitaju neke od milion knjiga koje govore o tome da zlo počinje kad pomisliš da si bolji od drugih.