Kod Vučića na cenzuri

Nema, dakle, tih „dušmana“ koji bi nas zavadili, pa ni Vučić kao tema na koju se osvrćem.

Još letos, o godišnjici lista Danas, u intervjuu koji je s njim objavio naš list pročitao sam rečenicu: „Tokom tri meseca bombardovanja svaki radni dan Grujica Spasović je završavao u Ministarstvu informisanja čekajući zeleno svetlo od cenzora.“ E, to me iznerviralo, bolje reći setio sam se osnovnog stiha iz svoje „testamentalne“ pesme „Oproštaj“ koji glasi: „Ni na koga nisam ljut, samo mi je pomalo žao…“ Zapravo, ono „svaki radni dan“ doživeo sam kao spontani metaforični podatak o svakodnevnoj cenzuri, pogotovo što nije bilo u direktnom govoru, već u interpretaciji novinara.

Kadli, sad u novogodišnjem specijalu Danasa, Grujica operiše istim podatkom, ovoga puta u autorskom tekstu. „Svaki dan, negde oko 16 časova morao sam u Ministarstvo da nosim list na cenzuru…“ Tako počinje ta rečenica.

Držim da tekstovi u novinama nisu samo aktuelna informacija, već i svojevrstan dokument, možda i za istoričare, a dani bombardovanja nisu bili obični, nego baš istorijski. Moram zbog toga, a ne zbog sujete, da kažem da je tačno da „se moralo svaki dan“, ali je potpuna istina da je glavni urednik list nosio na cenzuru u one dane kad nije tamo upućivao mene kao svog zamenika. I nije bitno koliko je to bilo često, a bilo je, već je važno što ovako obnarodovan stav na izvestan način kvari dokumentarnost i ograničava moje „pravo na sećanje“.

Postavimo stvar ovako: šta ako recimo uzmognem da napišem neke svoje memoare u kojima nađu mesto prisećanja na bar tri veoma zanimljiva odlaska na cenzuru umesto glodura, a neki analitičar me posle proglasi lažovom, jer moj tadašnji šef javno tvrdi da je on „svaki dan“ tamo nosio novine? Stvar je ozbiljnija od intonacije u ovim mojim redovima – da je tako nešto hipotetički moguće i bez mojih memoara, moram da se pohvalim – na primer, pre četiri godine obavešten sam da je jedan mladi čovek (Pavel Oškrkaný) diplomirao na Masarikovom univerzitetu u Brnu s temom o raspadu Jugoslavije u češkoj i slovačkoj štampi toga doba u kojoj se opširno pozivao na moje izveštaje i analize.

Pa zamislite da sad neko „doktorira“ na tome kako se pomenuti magistar pozivao na nepouzdane izvore – „ako Boža laže, Gruja ne laže“.

Zato, Grujo, nemoj da zbunjujemo potencijalne istoričare, priznaj lepo da si i mene slao! Da mi ne propadnu sećanja. A nisu nevažna bar za bolje sagledavanje lika tadašnjeg cenzora i ministra, a današnjeg premijera. Štaviše, neka sam i objavio, pa se sad bojim da ne bude dovedena u pitanje njihova verodostojnost.

Odobri ih, Grujo, a ja ću zauzvrat, uz izvinjenje što ti nisam skrenuo na to pažnju, da priznam da sam prošlog leta ipak reagovao na ono „svaki dan“ rečenicom u blogu na Al DŽaziri, koje sam spreman i da se odreknem, a koja glasi: „Uprkos izvesnoj nonšalantnoj rasejanosti s kojom u knjigama i intervjuima moj drug, eksambasadorska ekselencija u BiH Grujica Spasović do granice što šteti objektivnosti širi u javnosti kako je ‘svaki dan’ išao na cenzuru Danasa kod Vučića, i ja sam, kao njegov zamenik, više puta odlazio toj ‘mečki na rupu'“.

I citiram deo teksta sa istog sajta, koji govori o tome kad sam ja poput Pinkija koji je video Tita, zamenjujući Gruju video – Vučića:

„I, kakav je bio ‘umetnički dojam’ iz tih susreta? I tada, a više sada kad se prisećam uhvatio sam izvesno dvojstvo u njegovom ponašanju. Na pomenutim komandnim brifinzima na kojima su čak propisivani pojmovi i izrazi koji se smeju ili ne smeju upotrebljavati u javnim glasilima on je bio žestok, glasan, naredbodavan, doduše ne tako osion i arogantan kao sad kad se izdire na ministre i direktore javnih preduzeća.

Međutim, prilikom cenzure lista bio je znatno pristojniji, pomirljiviji, nekad čak tolerantan. Doduše, nije mu smetalo ako iz druge sobe njegov pomoćnik sa žarom ‘većeg cenzora od cenzora’ dovikne ‘daj ovamo te novine’ i počne da ih čereči, iako ih je ‘šef’ prethodno već odobrio.

A kako je bombardovanje odmicalo (nismo tad znali da je pravi izraz ‘kako se primicalo kraju’), bio je sve svileniji, povremeno se čak kao i poveravao, pravdao, sa izvesnom snishodljivošću i zazorom. Da li to znači da mu se arogancija i osionost ‘pale’ na veću grupu, gomilu, prisustvo potčinjenih saradnika, svite ili obožavalaca? Biće da – da.“

Za kraj, pozdravljam te našim čuvenim pozdravom: „Živeo Prvi maj i ostali državni praznici!“ I dodajem – situacija je otresita, dole neobaveznost i nonšalancija!

Autor je novinar