Foto: SKC Kragujevac
Moj Kragujevac ima rupe po putevima, rupe u jaknama, kaputima i džepovima većine stanovnika.
On ima sjajne umetnike, glasne i nečujne, nevidljive, za sva ta nova zastakljena zdanja u kojima su ljudi koji nemaju bušne džepove i čiji veliki automobili ne osećaju rupe po putevima, ni rupe u grudima i sede po nekim restoranima čiji toaleti ne liče na toalete rupa u kojima se mi okupljamo, smejemo i ličimo na neki novi svet, koji su uvek kroz istoriju donosili ti neki mali, za njih nevidljivi ljudi.
Kao i skoro svaki grad, i Kragujevac ne čine zgrade i druga zdanja, više ili manje lepa, skupa i jeftina, nova i stara. Jer gradove su oduvek zapravo činili ljudi. A što je više ljudi došlih sa raznih strana, grad je bogatiji i veći. I što je više različitih priča, grad je dugovečniji i jači. A, što je manje prihvatanja različitosti, grad je manje grad a više palanka.
U ovaj grad, prvu prestonicu moderne Srbije, grad žrtvu Drugog svetskog rata, nekada Jugoslovenski Detroit, potom Dolinu gladi, ljudi su dolazili, ali su ljudi i odlazili. Neki su samo svraćali na kratko i onda bi ukus grada, sladak ili gorak, pronosili dalje svetom.
Utisak o gradu koji su ljudi nosili dalje kroz život, nikada nije i nikada neće biti zbog neke preplaćene reklame grada, niti sveže popločanih preplaćenih behaton ploča, posečenog drveća, porušenih bista na čijem mestu se postave nove plastične kante za smeće, već samo i isključivo zbog ljudi koji se sretnu u tom gradu, a oni mogu biti i ovakvi i onakvi, pa sve zavisi od toga kakve ste sreće ili afiniteta, pa ste među takvim društvom završili.
U suštini, ovaj industrijski grad, koji je zbog posla doveo ljude koji su ga obogatili, nastavljajući tradiciju crvenog barjaka, a potom je odbacujući, jedan univerzitetski grad koji je doveo studente koji su ga iz godine u godinu oživljavali, trajaće sve dok traju dolasci, sa što više strana, iz što više mesta, ma koliko se neki samozvani gradski, „kaldrmaški” čistunci svega toga zgražavali.
Od svih tih ljudi koji su u nekom trenutku došli u Kragujevac, neki će se u ovom gradu zadovoljiti fensi restoranima i kafićima, drugi uspehom pronalaženja posla i pukog preživljavanja, treći pak neke visoke pozicije i velikog novca, a oni četvrti, možda još uvek malobrojni, ali ne i najmanje bitni, upoznaće onaj Kragujevac koji ja najviše volim i zbog kojeg sam mu se uvek vraćao posle kraćeg odsustva.
U tom gradu skoro svaki dan će pronaći neki program u SKC-u, književni, muzički, likovni, filmski, pozorišni. Svratiće u Dom omladine na neko dešavanje, u pozorište, koje se zvalo Joakim Vujić, a sada KST (pun naziv mi je nekako mrsko napisati jer nije u skladu sa duhom vremena kao i dobar deo kulturne politike ove države).
U UMMUSU će prisustvovati nekoj svirci i upoznati zanimljivo društvo. Zatim će možda obići još nekoliko zanimljivih lokala, obavezno posedeti na trgu kod gimnazije i Joakima, ako je lepo vreme, i gde se uglavnom noću skuplja alternativna omladina grada.
U sitne sate će obavezno svratiti do poslednjeg svetla u gradu, lokala Geto, gde se može uz dobru muziku igrati do jutra, upoznati nova ljubav ili novi prijatelji, ili pak ispred njega voditi razgovore bez kojih ne bi mogao da se zamisli kraj dana u jednom ozbiljnom gradu, a što, uprkos svemu Kragujevac u suštini žarko želi da bude.
Pesnikinje i pesnici koje sam imao prilike da ugostim u Kragujevcu i dan danas prenose priču o dobrom duhu ovog grada. Uveli/le su ga u svoja književna dela, učinili ovaj deo grada, koji većina zapravo i ne vidi, jer je uvek negde na margini, jer je nevidljiv u vremenu u kome je profit uvek ispred ljudi, večnim i pružili putokaz onima koji dolaze i koji će tek doći u ovaj grad.
U koji je dolazio i jedan Če Gevara. U kome je bio i jedan Sartr, koji je rekao sledeće pri obilasku Memorijalnog parka Šumarice:
– Zaplakao sam kao malo dete. Svaki stranac bi trebalo da dođe na groblje nevinih đaka koji su najskupljom cenom platili svoj protest protiv nasilja, protiv fašizma. Teška je uspomena koju sam poneo. Ali, i divna uspomena. Kad god neko pomene Jugoslaviju, setim se Kragujevca i njegovih đaka. Herojstva celog jednog naroda…
Pogotovo danas kada se sve pokuša dovesti u pitanje i na taj način relativizovati, moramo se setiti ovih Sartrovih reči, koji potvrđuju obavezu borbe protiv fašizma i svih njegovih derivata, bez obzira na njihovu moć, ako želimo biti ljudi, ako želimo biti grad, postavljen na pravim temeljima, ljudskosti i solidarnosti.
Autor je pesnik iz Kragujevca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
