Foto: Z. S. M.Nisam odavno pisao za novine, tačnije, ništa nisam pisao, baš dugo. I kad smo dogovorili pisanje ovog teksta, bio sam siguran da će biti lako. Međutim…
Poslednjih osam-devet meseci hodam svojim gradom i videh mnogo promena. Nove zgrade niču kao pečurke, na mestu starih kuća. Ne dopada mi se to, ali ko mene pita, kažu: To je napredak! Ono što je ostalo od starih zdanja, ne obnavlja se, kažu: Nema para! Ulice raskopane, ili loše zakrpljene… Ne pitam se…
Sportisti iz mog Kragujevca prošle i ove sezone, ostvariše i ostvaruju zavidne rezultate. Naravno, mislim na vaterpoliste i fudbalere, očekujem da će i ostali klubovi „Radničkog” krenuti njihovim stopama. Nadam se da hoće, ali ne pitam se.
Na kulturnoj sceni zadovoljavajuće. Arsenal Fest nikad posećeniji, u Teatru se traži karta više za svaku predstavu. Ugasiše Operu, kažu: Nema para. Imam utisak da narod sve manje čita knjige. Ne pitam se.
U mom gradu ima dobrih novinara, ali nemamo novine. Nema para. Ne pitam se.
Univerzitetski grad, a sve manje studenata. Ko će sledeće generacije da obrazuje i vaspitava? Ne pitam se.
Kafane, one stare, tu su i dišu, imaju svoju dušu. Za kafiće nisam nadležan, retko ih posećujem. Ali ovde se pitam, jer znam gde volim da sedim i sa kojim ljudima se družim.
A moji sugrađani, poznanici, prijatelji i drugovi sve manje nasmejani i vedri. Ovo je subjektivni osećaj, a ja bih voleo da grešim.
E, na kraju, se pitam: Šta je meni moj Kragujevac kriv?
Ništa! On stoji tu gde jeste, ćuti, trpi. Na momente, pun sjaja, nasmejan, veseo, topao. Na momente, tužan, usamljen, jer ga konstantno mimoilaze. Ali, obrni-okreni: Ja pripadam Kragujevcu i on pripada meni, iako se ni za šta ne pitam.
Autor je glumac Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
