1945.

Nakon osam godina vlasti koalicije SNS i SPS, vratili smo se 75 godina unazad.

Vratili smo se u period kada su izbori bili farsa, jer se i danas sve predizborne aktivnosti svode na nemogućnost iskazivanja bilo kakvog suprotnog mišljenja pred širom publikom.

Glavna tehnika vlasti je potpuno zatvaranje medijskog prostora za drugačije stavove, i pokrivanje afera uz konstantnu kampanju napadanja nekoliko lidera opozicije i izvrtanje istine.

Poređenje sa izborima koji su održani 1945. godine u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, kakvog li paradoksalnog imena, može se učiniti malo preteranim, jer posledice po pojedince danas nisu tako ekstremne, ali sličnosti su prevelike.

Sadašnja koaliciona vlast, a naročito SNS radi na ostvarenju svog primarnog cilja, a to je uništavanje svakog opozicionog delovanja i bogaćenje uskog kruga ljudi, umesto da uredi društvo na najbolji mogući način i zadovolji osnovne potrebe građana.

Pored toga, cilj im je da se nezavisne institucije, koje su nekako funkcionisale u prošlosti, sadašnjim izborom rukovodećih kadrova ne bave svojim poslom, kao da im je glavni zadatak da oteraju svakoga od zaposlenih ko ume da misli i ima nekog znanja i odgovornosti.

U međuvremenu, osnovna taktika opozicije, a to je bojkot, ostaje jedino sredstvo koje pravi problem ovoj vlasti. Sada je bitno da se svi koji opoziciono deluju, uzdrže od učestvovanja u nefer izborima.

Izborni proces podrazumeva i predizborne radnje, a kako je kampanja već počela i to bez ikakvih promena, nepošteni uslovi su i dalje prisutni.

Oni koji misle da bi izlaskom na izbore nešto dobili, grdno se varaju.

Prvo, nemaju nikakve šanse, izuzev da SNS usmeri jedan deo članstva da glasa za njih, što je skoro nemoguće jer je potencijal tih organizacija nikakav.

Drugo, kako god da prođu na izborima, neće ih više niko smatrati za opoziciju.

Ono što pojedinci pričaju u javnosti, o izlasku na izbore, su maštarije ljudi bez političkog iskustva i rada, kao i nedostatka bilo kakve organizacione strukture.

Tu se nalaze i oni koji su proćerdali sopstveni opozicioni politički kapital, poput LDP, pa sada otvoreno podržavaju vlast.

Naravno rizik za opstanak nakon republičkih izbora je veliki i za promotere bojkota, ali šta im drugo preostaje? Ako je SNS krenuo u kampanju za izbore, opozicija bi trebalo još intenzivnije da krene u kampanju za bojkot.

SZS se opredelio da kampanju u proteklom periodu bazira isključivo na aferama. Mnogo je afera pokrenuto potpuno stihijski, bez plana i nesistematično.

Ponekad deluje kao da se lideri različitih opozicionih stranaka utrkuju ko će prvi da objavi neku aferu. To onda ima suprotan efekat, građanima je teško da to sve prate, a veoma je bitno šta se dešava.

Evo predloga, može se napraviti takmičenje za aferu decenije.

Navesti redni broj, ime afere, učesnike i kratak opis u dve rečenice.

A rezultate bi trebalo objaviti na dan izbora.

Da vidimo ko je pravi pobednik.

Afere su ogledalo suštinskog problema, da sadašnja vlast ne radi ništa smisleno protiv korupcije i organizovanog kriminala, a trudi se da bude što netransparentnija u svim poslovima, od subvencija, opraštanja poreskih dugova pa nadalje.

A naročito tamo gde je potencijalna i stvarna korupcija najveća – a to su građevinski radovi, koji predstavljaju najbolji način za pranje novca.

Istraživanje tih tema, poput Beograda na vodi predstavlja i dalje veliki zadatak za svakog opozicionara, za razliku od uzgrednih pojava kao što su, recimo, jeftiniji tenderi za novogodišnje osvetljenje i slično, a koji služe za prihodovanje trećerazrednih preduzetnika.

I na kraju, ostaje nam glavno pitanje kojim se možemo baviti u sledećem periodu.

To više nije šta ćemo posle bojkota izbora, već kako ćemo posle bojkota?

A odnosi se na sve aktere u našem društvu, opozicione političare, javne ličnosti, umetnike, sportiste, vođe sindikata i obične građane.

Potrebno je razgovarati sa ljudima, razmenjivati i ideje i pripremati se za nove izbore u poštenim uslovima, sa nekim novim kandidatima.

Ukoliko SNS misli i dalje da vlada na ovaj način, to je poražavajuće za ovu zemlju. Jer time pravi podele kao u periodu pre i posle 1945. godine.

Na sreću istorija nas uči da su promene neminovne.

Videli smo najbolji primer za to, pre neki dan u Hrvatskoj, kako je izgubila kandidatkinja vladajuće stranke.

Promena na bolje, ne može biti bez suočavanja sa korupcijom, kriminalom i korišćenjem državnih resursa za podmićivanje ljudi uz predlaganje racionalnog modela za sankcionisanje ovakvih nedela.

Ko bude dokazao da može da se uhvati u koštac sa time, imaće značajan rezultat na prvim sledećim izborima posle proleća 2020. godine.