A gde su litije za porodično nasilje?

Ali onda je potpuna misterija što ne organizuje javna okupljanja zvana „litije“ povodom sve češćeg ubijanja žena u porodičnom nasilju („Do početka avgusta 2022. u porodičnom nasilju ubijena je 21 žena, dok je tokom cele prethodne godine ubijeno ukupno 19 žena“, izvor RTS).

Zatim, zbog zanemarene i zlostavljane dece, nasilja, pornografije uživo u rijalitijima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u udarnim terminima, plus bonus reprize, ponavljanje inserata, preuzimanje najgorih scena i njihovo komentarisanje u tabloidima.

Da li se oglasila povodom neprimereno velikog broja kockarnica koje niču na svakom ćošku i u blizini škola?

Da li je organizovala litije protiv alkoholizma, narkomanije, odnosno lake dostupnosti alkoholnih pića, droga, kladionica i kockarnica? Da li se javno oglašava, sad kad ima i svoje internet stranice i društvene mreže, povodom zavisnosti ne samo mladih, već i porodičnih ljudi, od mobilnih telefona? Da, i to razara porodični život.

Da li svoju veliku pastvu, ako je sudeći po broju ljudi koji učestvuju u litijama za porodicu, aktivno edukuje, obrazuje po tim pitanjima?

Crkva, kao i država, brine zbog odlaganja rađanja, opadanja nataliteta i visoke stope razvoda. Ne znam za druge, ali ja nisam naišla ni u svom iskustvu ni u istraživanjima tih pojava da je jedan od uzroka postojanje LGBT populacije.

Ali zato postoje očigledni i dokazani faktori koji pritiskaju i ugrožavaju lični integritet i dostojanstvo ličnosti, razbijaju porodicu i društvenu solidarnost.

Na primer, ekonomska i društvena potlačenost, nejednakosti po kojima smo u vrhu evropske tabele, egzistencijalna neizvesnost, teskoba, medijsko agresivno promovisanje ne samo antihrišćanskih, već i antihumanih vrednosti, kao što su već pomenuto nasilje, primitivizam, vulgarnost, ekstremni materijalizam i konzumerizam, hiperseksualizacija.

Ali valjda je to u redu, jelte, pošto se radi o heteroseksualnosti.

Pa kako to da uopšte postoji homoseksualnost ako je verovati tvrdnji da propagiranje seksualnosti utiče na seksualnu orijentaciju? Višemilenijumsko društveno i zakonsko osuđivanje, sramoćenje, šikaniranje, zlostavljanje u svim oblicima, zatvaranje, batinjanje, ubijanje, pretnje paklom; nekadašnje nasilne, okrutne medicinsko-psihijatrijske metode „lečenja“ homoseksualizma, kao ni savremeno odrastanje uronjeno u heteroseksualno tržište i kulturu nisu se ni približili ciljanom rezultatu.

Odakle onda pomisao da manifestacije i šetnje manjinske LGBT populacije imaju moć da „preobrate“ heteroseksualnu većinu?

I ne bore se oni da promovišu ili nametnu svoju seksualnu orijentaciju (znaju, bolnim iskustvom, bolje od većine, da se seksualna orijentacija ne može birati niti usaditi vaspitno-propagandnim merama).

Oni se bore da im se prizna, zakonski, društveno i kulturološki status celovitih ličnosti i punopravnih građana ove zemlje.

Iako je dovoljno skandalozno to što naša država koja se slatkorečivim dopisom premijerke pre tri godine kandidovala za organizovanje Evroprajda, potom i obavezala da će ga realizovati, a onda se predomislila u zadnji čas, podsticaj pisanju ovog teksta dali su mi česti nedomišljeni, stereotipni komentari te manifestacije.

Parafraziram i sažimam slovo i duh tih mnjenja: „Slažem se da LGBT ne budu diskriminisani, nemam ništa protiv njih, ali neka ih između četiri zida, šta imaju da javno paradiraju, kvare nam decu, omladinu, ugrožavaju vrednosti i tradiciju većine, stavljaju prst u oko, provociraju i tome slično.“ Koliko to podseća na odnos belačke većine prema Afroamerikancima 60-ih godina, povodom njihovih nenasilnih protestnih šetnji pod vođstvom Martina Lutera Kinga!

„Neka njih kad već postoje, kad je to realnost, ali da se što manje mešaju sa nama belima, evo, mogu da se kreću, imaju svoje autobuse, crkve, restorane, klubove, kvartove, ko im brani.“

A kad su tihi, ponizni, svesni svog položaja u „prirodnoj“ rasnoj hijerarhiji, kad ne dižu glavu i glas i ne prkose istinitom i ispravnom poretku stvari, onda ih tolerišemo, pa možemo čak i da pokažemo malo samilosti i razumevanja.

Za „obojene“ pripadnike čovečanstva se nije govorilo da su mentalno poremećeni, kao što neki govore za pripadnike LGBTQ populacije, ali ni daleko od toga: otvoreno se tvrdilo da su mentalno inferiorni. Isto je važilo i za žene i za njihovu borbu da im se prizna status celovite i punopravne ljudskosti.

Kognitivno i vrednosno zbunjeni komentatori imaju spreman odgovor: nije to isto. Homoseksualnost je štagod, samo ne „normalna“, prihvatljiva. Ipak je to poremećaj. Da li je iko od tih znalaca i dušebrižnika ikad pročitao neku od definicija mentalnog zdravlja? Kako god da je formulisana, svuda i uvek je ista suština: mentalno zdrava osoba je ona koja je sposobna da voli i da radi.

Sposobna je za autonomiju i nezavisnost, kao i za bliskost i društvenost. Da bude svoja i da se povezuje sa ljudima. Ima realističan i funkcionalan odnos prema sebi, drugima i svetu.

Sposobna je da ostvaruje svoje potencijale, da se razvija i da doprinosi društvu. Seksualna orijentacija, pod uslovom da se radi o dobrovoljnom uzajamnom odnosu između punoletnih osoba, ne određuje ničije mentalno zdravlje.

O mentalnom poremećaju se govori onda kad bilo koja ljudska funkcija, pa tako i seksualna, remeti, teško opterećuje i ugrožava samu ličnost, njen kapacitet da radi, druži se i održava kvalitetne međuljudske odnose.

Što dalje znači da je mentalno zdravlje jednako raspoređeno u heteroseksualnoj i LGBT populaciji.

S tim što svi mogući oblici diskriminacije potonje, počev od ranog detinjstva, pa kroz ceo život, izazivaju mnogo patnje i psihičkih tegoba. Ništa lakše onda nego da se posledice društvenog prezira i nasilja prema njima, SAMO zbog njihove seksualne orijentacije, proglase za deo njihove „patologije“.

Neka se Crkva malo vrati Hristovoj univerzalistički humanoj, inkluzivnoj etici koja nije pravila razliku među ljudima, koja ih je sve ljubavlju prigrlila, ali se žestoko obrušavala na farisejstvo.

A pedofile u svojim redovima neka hrišćanski prekoreva, kažnjava, leči, ali neka ih udalji od dece, ako joj je toliko stalo da porodičnih vrednosti i nežnih dečijih duša.

Pedofilija jeste greh i zločin, a ne seksualna orijentacija, jer je zloupotreba najopasnije moći, psihološke i duhovne nad detetom u cilju zadovoljenja svog nagona.

Uzgred budi rečeno, ako je to uopšte važno, autorka ovog teksta je pravoslavna hrišćanka.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.