A šta ćete sad?

 To je stvar principa i korist će biti veća nego što se čini, na duži rok: ljudi će se smiriti; jedna briga manje i jedan kompleks manje. Nije to malo. Polako se približavamo i mi: evo će Boris Švedima podneti zahtev koliko sutra, pa onda počinje nova kampanja, jer njegovi marketingaši drugačije ne znaju. Još nisu prestali sebi da čestitaju beli Šengen, a već počinje „brain storming“ za novu kampanju: Srbija u Evropu! To je kao bicikl: ako ne okrećeš pedale – padneš. Čini mi se da oni to tako shvataju. U nedostatku dugoročne vizije i političkog programa (usudiću se da kažem: i ideologije, a vi se slobodno mrštite, baš me briga), oni su svoju budućnost iseckali na reklamne kampanje za ovo, pa za ono, pa za ono treće i tako dalje, samo da je na sitno. Nisu oni to izmislili, nego još meštar Nikola Makijaveli: nedela, veli on, treba činiti brzo i na mah, a dobra dela treba mrljaviti i razvlačiti što je duže moguće. Što je i logično, kad čovek razmisli, ali u politici nije dovoljno.

To je pre neki dan u NIN-u primetio politikolog Dušan Pavlović: ukratko, kaže on, ova vrsta uspeha kao što je beli Šengen mogla bi da ugrozi glasačku bazu Demokratske stranke, pa daje sugestije kako bi se to moglo izbeći. Ako ste ispunili gromoglasna obećanja i preterano marketinški naduvana očekivanja na jednu malu temu, glasači će se opustiti i pasivizirati. Retko je ko posumnjao u to da ćemo biti primljeni u beli Šengen, pa je sva ta galama bila donekle preterana. Čovek se oseća pomalo blesavo posle svega, a to još i preti da će se nastaviti. Ajde, ajmo, svi u napad: na svako od 4.000 pitanja za učlanjenje u Evropsku uniju; već se plašim od propagandnih priča na te četiri hiljade tema. VIS „Idoli“ biće presrećni: posla do mile volje. Uzgred, pre neko veče sam imao akutni napad jugonostalgije slušajući rane radove dotične grupe; poželeo sam da su se zadržali na estradi, onoj muzičkoj.

Ima nečeg iritantnog u tom njihovom pristupu politici: ta marketinško-reklamna pipirevka tipa „lako ćemo“ i „samo gledajte, evo ruku i anketa javnog mnjenja“ deluje jevtino i šibicarski. Kod njih „sve može“ i to je ono što bi trebalo da nas zabrine.

Oni nisu ni levica, ni desnica; ni konzervativci, ni liberali; ni socijaldemokrati, ni demohrišćani (neka mi oproste Rasim Ljajić i Vladan Batić, ali tome je tako). Oni su „efikasni“; u bilo čemu; njima je ionako svejedno sve dok su „efikasni“. Nešto bi morali da budu i u tom smislu ih Dušan Pavlović i upozorava da bi trebalo da se drže neke ideologije i političkog programa. S pravom opominje Tadića na opasnosti od „demokratskog centralizma“ (to je Gajo Petrović zvao „drveno željezo“) koji bi on da uvede u DS i Čedomira Jovanovića na opasnost od monolitnog shvatanja LDP. Obojica, dodajem, pokazali su zabrinjavajuću sklonost prema rasterivanju prirodnih saveznika i lovu na jeretike. Iz okolnosti da je Srbija dospela na belu šengensku listu teško se logički može izvući zaključak da je Demokratska stranka uvek i nepogrešivo u pravu, sa pratećim merama centralizacije. Iz okolnosti da LDP nije prešao cenzus na Voždovcu nikako se ne može izvući zaključak da je to zasluga kritičara iz redova Čedomirovih saveznika, kao što to čini Nenad Prokić. Ispadoše ljudi „mangupi u našim redovima“, mada nisu oni pravili nakisele kompromise i sumnjive nagodbe, nego premudro načelstvo. Od LDP i Lige socijaldemokrata Vojvodine ne očekuje se – ili se nije očekivalo – da se prokurvaju zbog sitnog stranačkog ćara. Moj prijatelj Nenad Čanak tumačio je snagu i uspeh LSV upravo beskompromisnom doslednošću na jasnom sistemu vrednosti, što se na kraju isplatilo. Ali, lako je ligašima: oni imaju ideologiju i program, pa okliznuli se tu i tamo ponekad.

Znate, ta „evropska orijentacija“ s kojom nam probiše glavu jeste potreban uslov za napredak Srbije i za opšte dobro; ali nije i dovoljan uslov. Te stranke koje se guraju u Socijalističku internacionalu mogle bi da razmisle o svom opredeljenju za socijalnu pravdu, radnička prava i ljudsku solidarnost, vodeće ideje levice u poslednjih dvesta godina. Neće im to pokvariti šanse za ulazak u Evropu; naprotiv: tamo se to ceni. Samo oni to nikako da shvate: njihova slika „kapitalizma“ uzeta je iz komunističke propagande, kao što su ovi novi četnici uzeli imidž četnika iz partizanskih filmova. Svi ti naši „kapitalisti“ kao da su izašli iz onog stripa „Porodica Tarana“ iz „Večernjih novosti“ (to bi trebalo ponovo štampati). Fale im samo cilindri i smokinzi; oni bi da „cepaju kupone“ i krckaju dividende; ako se radnici pobune, oni im kažu da „nema više samoupravljanja“. Oni žive u prvobitnoj akumulaciji kapitala i njima je slika „paleotehničkog pakla“ (Luis Mamford) normalna. Oni će uništiti neku fabriku koja bi možda imala budućnost samo zato da prodaju zemljište na kome stoji i to rade decenijama. Njima je trenutni profit odmah važniji od budućeg i trajnog profita. To je ta razlika između pravog i našeg kapitalizma: šta sad klepimo – klepili smo.

Džaba njima svima i beli Šengen i Evropa ako Srbija ostane ovakva, a nešto ne vidim da imaju nameru da je promene. Sve dok se u Srbiji ne pojave pravi sindikati i sve dok se ti sindikati ne sporazumeju sa političkim strankama leve orijentacije (kao i svim uljuđenim zemljama Evrope), Srbija neće biti deo Evrope, sve i ušla u Uniju preko reda. Ali: sindikati stiču snagu i političku moć solidarnošću, klasnom svešću i štrajkom, čak i nasiljem ako treba. Tako se postaje partner u kapitalizmu, a ne sedenjem pred Nemanjinom 11. E, tu ima jedan problem: štrajk ima smisla tek i ako se nešto proizvodi i ako poslodavca danguba boli.

Za taj problem ovde nema leka. Evropska unija ulagaće neke jače pare jedno izvesno vreme u srbijansku privredu – dok je ne upali na gurku; tako se barem nadaju. Sa ovima i ovakvima na vlasti, teško da će do toga ikada doći: njima je do na sitno iseckanog marketinga, nedelja za nedeljom, mali uspeh veseli čoveka – pa dokle potraje.

Teško nama s njima.