Drugo lice Sandžaka ne izlazi iz ćorsokaka. Dalje od neba nego od Kosova, povodom zahteva SDA Sandžaka da se u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu preimenuju ulice sa imenima albanskih, bošnjačkih, srpskih i međunarodnih ličnosti, „Bošnjaci su opet razapeti između beloglavog i crnog orla“.
Navodnice su u Beogradu dočekane kao živi kreč, na živu ranu. Tromeđa gladnih u kojoj decenijama nema posla ni kašika za cipele, pukla kao prangija, ocenjuje se u vreme povampirenog fašizma, kao najnovija „malograđanska samovolja do samorazumljivosti dežurnih piromana, čije spodobe postaju sandžačke prilike, što su prestale da liče na sebe“. Jer, istini za volju, nemaju volju za istinom.
Previše se priča, a malo govori. Ponajmanje se objašnjava, po čijem diktatu, Bošnjaci se preko noći presvuku. Skinu sa sebe Aćifa i navuku Dražu. Energično i principijelno, kako samo oni znaju. U Beograd nose ramove, a po varošima između gornjeg toka Ibra i Polimlja čuvaju slike, vodeći računa pre svega o svom identitetu. Na bosanskom, srpskom i albanskom jeziku, sa toliko rečnika, a bez ijedne utešne reči.
Trojica lidera su metodološki istomišljenici. Da su hteli da budu precizni, ne bi koristili reči. Valjda zato, gotovo, podjednako luče med koliko i jed. Na krilima interesne politike i po notama čija lakoća nema imena, Bošnjaci uživaju da dobrovoljno navlače na identitet, u ime neizmernog patriotizma koji se uvek manifestuje navlačenjem na druge. Samo da happy postane naša sreća.
Ritualno, s nežnošću i ironijom. U Vučićevoj Velikoj Srbiji malih ljudi, petlovi ne pevaju, ali konji ržu. Roguši se stilizovana šubara, sa dijamantskom kokardom, na pomisao da dobiju ulice Aqif Blyta, Shaban Polluzha, Ferhat Draga, Nexhib Draga, Ahmet Daci, Ibrahim Rugova, Adem Demaci, Fhemi Agani i Naim Fraseri. Kod faraona se zna ko je gazda, a ko zadužen za razglas, o beznadežnom iščekivanju lustracije i denacifikacije, pomirljive poluge za peglanje istorije i nivelisanje partizana i četnika.
Renesansa političkog prostakluka nema kraja. Tamo gde se poverenje kupuje, a ne zaslužuje, crveno-crna koalicija je rehabilitovala Dražu Mihailovića, Nedića i LJotića, klanja se kao božanstvu osuđenim ratnim zločincima i nikako ne odustaje od samoubilačke politike. I tako dalje. Previše je događaja koji su poslednjih sedam naprednjačko-radikalskih godina obeleženi kao ponižavajući ili zastrašujući, za region u kome nema dobrosusedskih odnosa.
Na sceni su manjine iz Nemanjine. Pre svih bošnjački lideri, ni glas da puste, ni reč da zauste. O predlozima da se pazarski trgovi inaugurišu u bulevare Alije Izetbegovića, kralja Tvrtka, Sandžaka i Vinstona Čerčila, isključivo i protokolarno. SDP i SPP, potpomognuti radikalima i socijalistima, većinski nisu ni razmatrali preimenovanje ulica u Sjenici i Novom Pazaru, ali je predlog prošao u Tutinu.
Sad se od Tutina očekuje da teži ravnoteži. Iako ispod Graca imaju najmanje zajedničkih imenitelja sa navedenim albanskim prvacima, uglavnom buntovno sanjivi odbornici iz Ribarića, Crkvina, Delimeđa i Ribarića podržavaju svaki predlog iz pazarske centrale SDA. Nije onda iznenađenje što su decenijama jagnjeća koža na leđima vuka, koji nikako da razume da ono što je dozvoljeno Jupiteru, ne važi za vola. Za razliku od Tutinaca, Sizif je znao šta gura.
Bez iznenađenja, u funkciji da se Vučićeve agenturne službe slože, obože i umnože. Bivši gradonačelnik Novog Pazara Aćif efendija nije dobio ulicu na obalama Raške i Jošanice zbog saradnje sa nemačkim okupatorom u situaciji kad je muslimanima pretilo istrebljenje od četnika sa Golije, iz Raške, Rogozne i sa Kopaonika, koji su čak i kovertirali pazarsko preimenovanje u Novi Aranđelovac. Ali, partizani su možda najzaslužniji što je danas u Srbiji vanredno proglašeno za redovno stanje: čas odron, čas odrod.
To je najnovije bošnjačko pristajanje na Vučićeve ucene. Podjednako jarosno, koliko i bahato, prvi među jednakima su oni čija je uvek poslednja. Dvojica formalno deklarisanih Bošnjaka, jedan večiti ministar koji još nije bio patrijarh, a drugi sledbenik Šešelja. Omeđeni, animalno i podzemno, zbog poharane tromeđe, pristali na konformizam, snobovskog duha, gledaju jedino svoj džep.
Treći i najstariji, njihov pretpostavljeni u Alijinom vrtiću, zbunjen i usamljen, bije unapred izgubljene bitke. U ove ramazanske dane, sva trojica po beogradskoj matrici, politički su ušančeni „oni“ ili „mi“. U čudnoj zemlji u kojoj je svejedno ići napred i nazad, levo ili desno, na istok ili zapad. Večiti lideri opstaju, uprkos saobraćajki u kojoj ih je pregazilo vreme.
Bošnjaci stalno uče, a nikad na nauče. Verni i kočoperni, sa Srbijom su kad zatreba, a sa Bosnom ako je moguće. Sad je u pozadini i Kosovo. Biće tako dok se ne odvoji žito od kukolja. Ali, promena neće biti u odnosu na lik i delo Aćif efendije i Draže. U dezorijentisano (malo)umnom narodu dugoročno ostaju šta su bili.
Uz sličnosti i razlike, koje ukidaju mogućnosti demokratije. Za dvolične političare, koji ne prepoznaju sebe u ogledalu. Istina visi na simsu. Samo opušteno. U živom blatu najbrže tonu oni što se najviše batrgaju.
Očigledno, živeće Vučićeva tiranija, dok živi glasačka boranija.
Autor je publicista iz Tutina
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
