Adem Demaći

Nazivan „kosovskim Mendelom“ i predlagan u Oslu za Nobelovu nagradu za mir, predstavnik Helsinškog odbora za ljudska prava u Prištini, te disident koji robijaškim stažom zaslužuje zapadne simpatije, Demaći je za srpsku državu bio i ostao „konstanta iredente“.

Čovek koji je osnovao i kasnije simbolizovao albanski iredentistički pokret protiv federativne Jugoslavije i kasnije Srbije. Meta operacija jugoslovenskih službi bezbednosti još od kada je sredinom pedesetih godina prvi put uhapšen, zbog studentskih nacionalističkih tekstova, pa verovatno sve do kraja devedesetih, kada je bio politički predstavnik gerilske OVK. Istovremeno i jedan od retkih albanskih lidera koji su uvek spremni da budu sagovornici Beogradu.

„Mislim da je mogućnost da Kosovo bude specijalni sused Srbije propuštena. To nije bilo prihvaćeno kada sam februara 1992. došao u Beograd i imao susret sa gledaocima TV Beograd. Bio sam jedno 100 minuta gost te emisije. To je bila poslednja šansa da Srbija uspostavi specijalne odnose sa Kosovom“, izjavio je Demaći pre par dana za RFE komentarišući srpsko-albanske pregovore u Briselu, koje ipak naziva „komšijskim procesom“. Istovremeno, u prištinskoj štampi poručio je Albancima iz Preševa, u maniru ranijih svojih izjava „Srbija neće uspeti da srbizuje Kosovo, ako našom krvlju okupamo institucije“, da moraju biti homogeni i spremni da se bore za svoja prava do smrti.

Deo beogradskog javnog mnjenja je tu poruku, kao i pitanje pomeranja spomenika albanskim gerilcima, protumačio u klasičnom „iredentističkom ključu“ – nametanjem teme. Jer, umesto crkvene baštine i porušenih pravoslavnih grobalja na Kosovu, problematizovan je (uspešno) jedan albanski spomenik u Srbiji.

Demaći je rođen jula 1935. u selu Donje Ljupče kod Podujeva i odrastao u najstarijoj albanskoj kući. U Beogradu je studirao svetsku književnost, a prvo zaposlenje mu je bilo urednik u prištinskoj Rilindiji. Oženjen je i ima potomstvo.