Advokat Čedomir Kokanović iz kućnog pritvora odgovara predsedniku Advokatske komore Vojvodine: Mnogo je nezadovoljnih vašom dikaturom

Većina naroda advokate gleda kao neke moćne ljude koji nose skupa odela i kravate i voze crni mercedes, ali to u najvećem broju slučajeva nije tako. Najveći broj advokata je danas bliži imovnom stanju njihovih klijenata, a to uglavnom nisu velike firme i bogati pojedinci, nego obični ljudi koji žive od prvog do prvog.

Ako se advokat zameri moćnicima iz advokatskih komora, može vrlo lako da strada kao i običan čovek. Umesto zaštite interesa advokata, advokatske komore su danas instrument terora prema advokatima.

I Advokatska komora Vojvodine ima jedan svoj poseban deo. Disciplinski mehanizam komore sastoji se od disciplinskog suda i disciplinskog tužioca. Disciplinski mehanizam je zamišljen da u advokaturi odvaja žito od kukolja, dobre od loših advokata. Međutim, u „vunenim vremenima“ disciplinski mehanizam komore Vojvodine je samo još jedan instrument progona politički neposlušnih i pokazna vežba svima koji se drznu da nešto kažu protiv rukovodstva komore.

Advokatska komora Vojvodine je tu specifična jer ima i nešto što se zove „komisija za etiku“. Iza ovog benignog naziva krije se interna komorska policija koja advokate uhodi po sudovima, kafanama i na društvenim mrežama, prati šta je ko rekao protiv komorske vlasti, saslušava kolege advokate bez prava na branioca i direktno je odgovorna predsedniku komore. Privatni komorski zatvor još uvek nemaju, ali biće i toga kako je krenulo.

Taj dan je u 13 časova u Novom Sadu bilo zakazano suđenje pred disciplinskim sudom Advokatske komore Vojvodine, jednom mom kolegi i prijatelju koji je redovno „na tapetu“ progona u advokatskoj komori. Kada ste advokat, nije baš pametno da branite kolegu advokata kada ga napada komora, jer i sebe izlažete riziku da i vama nešto nađu. Kao neko ko je već oguglao na te stvari, bio sam jedan od malobrojnih advokata koji sme da ga brani.

Moj politički sukob sa advokatom Vladimirom Beljanskim traje već nekoliko godina, od kada sam došao u posed dokumenata o njegovim malverzacijama u komori. Od tada se uporno trudim da što više advokata u Vojvodini sazna kakav čovek vlada njihovom komorom, a on se trudi da me izbaci iz advokature nebrojenim disciplinskim, parničnim i krivičnim postupcima.

Znao sam da mi je u jednom privatnom krivičnom postupku po tužbi Vladimira Beljanskog raspisana poternica u Novom Sadu i očekivao sam da taj dan budem uhapšen. Ili u vozu, ili na ulici ili kad se pojavim na zakazanom suđenju u njegovoj advokatskoj komori.

U „vunenim vremenima“, nije toliko neobično ili čudno otići nevin u zatvor. O tome svaki dan možemo čitati u novinama. Odrastao sam čovek, advokat sam, znam zašto radim to što radim, ne bojim se lične žrtve, pa ću već nekako izaći na kraj i sa nepravdom i sa korupcijom u sudu i sa bubama koje noću gamižu u zatvoru i sa svim tužbama Vladimira Beljanskog.

Moram pre svega da „kolegijalno“, kako se to u našem esnafu kaže, čestitam kolegi Vladimiru Beljanskom. Veoma se trudio i uspeo je u tome šta je hteo. Stavio me je u pritvor, za šta mu kao advokat advokatu ipak čestitam.

Nikada „u novijoj istoriji“ niko nije otišao u pritvor u postupku po privatnoj krivičnoj tužbi, to je samo njemu pošlo za rukom.

Velika je ipak šteta što takav nivo advokatskog truda nije uložio u gonjenje policajca koji je pretukao autističnog dečaka na protestu u Novom Sadu. U tom predmetu mu je policijski nasilnik bio bukvalno nacrtan, sve sa strelicom koja je treptala, pa je kolega ipak nekako uspeo da mu krivična prijava bude odbijena. Vole ti državni komornici da sugerišu nama, advokatskoj „boraniji“ bez funkcija u komorama, da moramo da zastupamo „umereno“, naročito kad je država sa druge strane, pa je možda i kolega Vladimir Beljanski „umereno zastupao“. Možda sam tom neuspehu krivac upravo ja, i vreme koje je na mene morao da potroši umesto na taj predmet?

Kaže Vladimir Beljanski da nije u pitanju verbalni delikt, nego se zli Čeda Kokanović skrivao od suda. Ipak činjenice tvrdo stoje – Beljanski u tužbi izjednačava kritiku svoje komorske vlasti i običnu uvredu, on je taj koji je podneo te tužbe koje su dovele do hapšenja, on je tražio da se odredi pritvor, on je nekako uspeo da pritvor bude određen, iako mi nijedan sudski poziv nikad nije dostavljen, u njegovu korist je sud izdao tu nezakonitu poternicu, on je tražio da se po hapšenju ne pustim iz pritvora. U očima advokata, ova „krv“ je sad na njegovim rukama i nikakvom pravnom zavrzlamom je ne može oprati.

Napokon, advokat Beljanski ne može nikako ni znati da li je policija kod mene zaista dolazila ili nije. On može samo znati šta je policija u izveštajima napisala. Međutim, ja na vratima imam sigurnosne kamere, pa ako na snimcima kamera nema policije koja mi dolazi, onda je stvar jasna.

U Rimskom pravu postojalo je pravilo de minimis non curat praetor. Pretor je u antičkom Rimu bio državni službenik sa širokim sudskim ovlašćenjima. Današnjim jezikom, ovo rimsko pravilo bismo mogli prevesti na način da se sud, država i ceo pravni sistem ne bave stvarima od previše malog značaja, odnosno da se ne bave glupostima. Ja zaista ne mogu da zameram beogradskoj policiji ako je procenila da ima važnijeg posla nego da mi dostavlja gomile papira od sujetnog komorskog vlastodršca, ako već novosadski sud nema mehanizme da ovoj zloupotrebi stane na put.

Inače, nije uvek advokat Vladimir Beljanski bio tako kritičan o književnim viber minijaturama kolege Kokanovića. To je postao tek kada je on postao meta kritike. Sećaju se mnogi advokati „nedelje plača“ na advokatskoj viber grupi „AK47“ kada su se advokat Beljanski i njegovi istomišljenici utrkivali u hvalospevima meni koji sam tada bio izbačen sa grupe. „Ja se nisam slagao sa mnogim Čedinim stavovima, a posebno mi se nije dopadalo kada je vređao kolege. Međutim, ako želimo da negujemo slobodno izražavanje, koje u viber smislu podrazumeva i provokaciju i šokiranje, onda je Čedi mesto na ovoj grupi. Ivane, bilo bi dobro da još jednom razmisliš o izbacivanju i predlažem da vratiš Čedu“, pisao je tada kolega Beljanski. Kada je dotični Ivan, inače administrator te viber grupe bio nepokolebljiv da neće da me vrati na grupu, Vladimir Beljanski je setno napisao: „Ok, zbogom Čedo K… biće bez tebe dosadno na grupi.“ Priznajem da me je malo ganula tolika količina ljigavštine.

Nemam dokaze da je Vladimir Beljanski uticao da me sud umesto jedan dan, drži sva tri dana u pritvoru sa bubama. Ipak, sa mnom su u pritvoru bili i oni koji su uhapšeni kasnije, a pušteni ranije. Čudno kako je sud za njih imao vremena, a za mene ne, kako je za njihova saslušanja sud imao zapisničarku, a za moje nije, kako je njihov predmet za vikend bio u sudu, a moj nije. Jasno je da boginja pravde u novosadskom sudu nije bila slepa.

Da bi u „vunenim vremenima“ neko bio predsednik advokatske komore, zna se šta je potrebno. Mora da se služi vlasti i to Vladimir Beljanski jako dobro radi i jako dobro biva nagrađen. Kada Vladimir Beljanski pajserom preuzima vlast u komori, policije nema, a trebalo bi da je bude. Kada policije ne bi trebalo da bude, policija je zbog njega tu i hapsi advokata Kokanovića. Kada sud treba da Vladimiru Beljanskom poništi nezakonito preuzimanje vlasti u komori, sud je jako temeljan i sačeka kraj mandata Beljanskog da bi tek tad odlučivao. Kada novosadski sud treba da poništi njegove izborne malverzacije sa diskriminacijom porodilja, sud zbunjeno odluči da nije uopšte sud taj koji odlučuje o nezakonitosti malverzacija, nego upravo sama advokatska komora koja je malverzacije činila.

Kada advokatu Beljanskom „zamiriše“ novac iz državne sinekure u Državnom veću tužilaca, on i naprednjačka vedeta Maja Gojković se slikaju sa širokim osmesima. Kada „šef“ kaže da to nije dovoljno, Vladimir Beljanski se u njegovoj komori slika sa naprednjakom Milošem Vučevićem, i sa srndaćem.

Inače, cela priča o sastanku sa Milošem Vučevićem je smešnija od Monti Pajtona, Mister Bina, Beni Hila i Zorana Kesića zajedno. Kaže Vladimir Beljanski upravnom odboru vojvođanske komore kako su se „iz kabineta gradonačelnika javili lično predsedniku“, tj. njemu, i „predložili posetu bez određenih tema o kojima bi se razgovaralo“, da je „uslov za posetu bio da se sačini zajedničko saopštenje“, da je dogovor bio „da se ništa ne objavljuje u medijima dok se ne postigne saglasnost Komore i kabineta gradonačelnika“, kao i da je „ u pitanju bila više protokolarna poseta“.

Da li sada neko normalan treba da veruje da su Beljanskog iz kabineta naprednjačkog gradonačelnika Vučevića zvali na slikanje tek tako bez veze? Da li neko normalan treba da veruje da je Vučeviću bilo dosadno, pa mu je palo na pamet da se sastane sa Beljanskim „protokolarno“ i „bez određenih tema“, umesto da ode u kafić da popije espreso? Da li neko normalan treba da veruje da su Beljanskog naprednjaci zvali bez prethodnog dogovora da ga zovu? Kako advokatima objasniti da nezavisna i samostalna advokatska komora koja se stalno busa u grudi samostalnošću i nezavisnošću usklađuje saopštenje za javnost sa naprednjacima na vlasti?

I konačno, da li neko normalan treba da veruje da ovo nije bilo političko poklonjenje Vladimira Beljanskog naprednjaku, koga je upravo on par dana pre toga kritikovao za „montipajtonovsku“ krivičnu prijavu protiv braće Vučić u predmetu „Jovanjica“?

Kaže advokat Beljanski kako je Kokanović „za vreme štrajka advokata 2014/15 išao na suđenja i nije se solidarisao sa kolegama“. Pa dajte kolega Beljanski, imate li nešto jače u rukavu za svog najljućeg političkog protivnika? Gde vam je onaj moj psihijatar iz Mekenzijeve koga toliko volite da pominjete?

Pa da li je Vladimir Beljanski uopšte svestan da priča o čoveku koji je znajući da će u Novom Sadu biti uhapšen, išao da od njegovog progona brani kolegu, baš u njegovu privatnu komoru „mečki na rupu“? Da li je svestan da priča o čoveku protiv koga je vođeno čak 10 političkih disciplinskih postupaka, zbog kojih su se raspadali disciplinski sudovi u komori i ni u jednom nije kažnjen? Da li je svestan da Čedomir Kokanović sam godinama ratuje protiv korumpiranih advokatskih komora i pobeđuje ih?

Pa kolega Beljanski, znajte da Čedomir Kokanović jedva čeka neki vaš sledeći komorski štrajk, da baš taj dan ide u sud i da vam se smeje i pokaže vam da mu ni vi ni ostatak državnih namesnika po komorama ne možete ništa. Sad kada je ministarstvo pravde krenulo da vas komornike baš nemilosrdno gazi, možda vam čak i padne na pamet da ponovo pravite neki štrajk.

Smete li kolega Beljanski da naljutite ministarku pravde i organizujete štrajk?

Kad već pominje štrajk advokata 2014/15, neka se seti Vladimir Beljanski 26. januara 2018. godine, dana koji će zauvek crnim slovima ostati upisan u istoriji Advokatske komore Vojvodine. Tog dana je na njegov predlog upravni odbor u tri tačke dnevnog reda, jednu za drugom, ekspresno odlučio da se monografije o štrajku 2014/15 popišu, da se popisna komisija imenuje među prisutnima, da komisija brzinom svetlosti popiše 1158 primeraka monografije, te da se popisane monografije po kratkom postupku spale. Razlog – u monografijama stoji da je štrajk advokata 2014/15 vodilo rukovodstvo komore iz prethodne garniture.

Bolje je zato da Vladimir Beljanski ne pominje štrajk, da ja ne pomenem čijim je glasovima obezbedio svoju mršavu većinu na prvim izborima, a ko je za njega glasao drugi put, kad je uklonio nezavisne protivkandidate. Ali svakako ću svugde pominjati finansijske malverzacije, laži, progone advokata, diskriminaciju koleginica porodilja, besmislena službena putovanja i sve situacije u kojima je štitio interese države umesto advokata. I šta li tek sve stoji u dokumentima koja tek čekam da dobijem od Poverenika za informacije?

I tačno je kolega Beljanski da ja „pokušavam da organizujem i grupu advokata u Novom Sadu kao opoziciju vašem rukovodstvu“. Nezadovoljnih vašom diktaturom je mnogo, a mnogo ih je nezadovoljnih i u vašem okruženju. Ako već nikad u sudu ne smete da pogledate meni u oči, pogledajte nekada u oči kolege koje vam sada tapšu. Videćete u njihovim očima šta vas čeka na sledećim izborima.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.