Afera „otetih beba“ je zločin

To je otpusna lista za srpsko novorođenče sa nemačkim pečatom „Einschreiben“.

To je operacija na novorođenčetu koja je izvršena dan posle njegove smrti.

To je rađanje ženskog deteta, koje zatim umre kao muško dete. To je spaljivanje preminulog novorođenčeta u furuni za otpad.

To je rađanje deteta sa ocenom Apgar 10 (živo i potpuno zdravo), a zatim umiranje tog istog novorođenčeta posle nekoliko sati sa sepsom, gušenjem, krvarenjem u mozgu i popuštanjem srca i pluća.

To je umiranje novorođenčeta pre njegovog rađanja.

To je falsifikovan potpis porodilje na raznim pristancima.

To su umiranja dve blizanačke sestre jedne za drugom tačno u 6:30 ujutro u dva uzastopna dana.

To je potpuno bespotrebno intravensko davanje porodilji sedativa koji izaziva amneziju, odmah posle prirodnog i normalnog porođaja.

To je oduzimanje prava majci da vidi svoje novorođenče.

To je novčano kažnjavanje majke zbog uzimanja svog novorođenčeta posle porođaja na svoju odgovornost i iznošenja iz porodilišta.

To je potpuno nepotrebno noćno buđenje porodilje i vaginalni pregled kojim joj se probija vodenjak. To su dve otpusne liste za isto novorođenče od kojih se u jednoj otpušta kao živo i zdravo, a u drugoj je umrlo. I tako dalje i sve gore.

Afera otetih beba u Srbiji počela je pre šest decenija.

Stravične cifre smrtnosti srpske novorođenčadi iz šezdesetih godina dvadesetog veka od oko 80/1000, koje su se sve do 2000. godine održavale na nekoliko desetina, da bi se posle petooktobarskog revolucionarnog prevrata u Srbiji odjednom sunovratile na 10 i ispod, govore da je u pitanju lažna smrtnost, odnosno posredni dokaz organizovanog i sistematskog otimanja srpskih beba na državnom nivou.

I dalje ne znamo sve motive ove kriminalne aktivnosti. Jasno je da su milijarde dolara u pitanju, ali da li postoje i drugi motivi? Da li je u pitanju višedecenijska antidržavna delatnost?

Kakva groteska!

Srbija preduzima mere za povećanje nataliteta, da bi se zatim otimale te iste bebe i iznosile u inostranstvo.

Ne treba imati nikakve dileme o tome da su oni „roditelji“ iz Srbije i van nje koji su naručivali i plaćali „na ruke“ otetu decu takođe kriminalci i da treba da dođu pod udar Zakona.

Nema nikakvog zastarevanja ovog krivičnog dela i nije tačno da to kriminalno delo ne postoji u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. To je član 134 KZ RS „Otmica“, koji u stavu 3 pominje otimanje maloletnog deteta, a u stavu 5 organizovanu grupu koja vrši otmicu maloletnog deteta. Ovo je najteže krivično delo, za koje sleduje najmanje pet godina zatvora, a gornja granica ne postoji. Dakle, isto što i silovanje maloletnog deteta ili ratni zločin!

Zapanjen sam ćutanjem države na očigledni zločin i vapaj srpskih majki. Posledice ovakvog neodgovornog ponašanja državnih vlasti mislim da će biti veoma teške po Srbiju.

Kada je zločin započet pre šest decenija, nisu postojale DNK analize, nije postojao internet, nije postojao Fejsbuk, nije postojala Evropska unija.

Sada to sve postoji i zločin se ne može sakriti, a svi dokumenti ne mogu se uništiti. Srbiji preti protektorat Evropske unije nad sprovođenjem zakona u Srbiji.

Srbiji preti prekid pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, a da se to narodu ne saopštava. Srbiji preti velika politička kriza i to neposredno pred izbore.

Nesagledive su posledice zanemarivanja gaženja osnovnih ljudskih prava biološki najvažnijeg dela srpske populacije – porodilja i njihovih čeda.

Boga molim da nisam u pravu.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu