Da li bi pomoglo ako bi naša opozicija prestala da kritikuje Vučića i jednostavno sačekala da on sam padne?
Kako stvari stoje, time što već godinama unazad rade neće ga skoro oboriti, a opet, kad jednom bude pao – sam ili uz pomoć neke trenutno neaktivne sile, svejedno (jer nešto od toga mora da se desi, kad-tad) – bićemo opet nespremni za dublje društvene promene.
Gledaćemo isti serijal, od euforije do razočarenja, a onda sve ispočetka.
Međutim, kada bi oni koji sebe vide kao buduću vlast u Srbiji danas objavili moratorijum na bavljenje Vučićem i njegovim najbližim saradnicima, uključiv i prilepke iz paraopozicije, i svu svoju političku pažnju/snagu usmerili na ono šta i kako posle njega, možda bi, ponavljam – možda, bilo nekih šansi da nam se sve ovo i ne ponovi.
Žao mi je što to mnogi ne vide, ali Vučića danas nije moguće oboriti napadima i optužbama, ma koliko te optužbe bile ispravne, pametne, duhovite ili česte, zato se valja okrenuti drugim stvarima koje za krajnji ishod mogu biti i važnije.
Za početak treba prihvatiti činjenicu da u ovome što mi doživljavamo kao nasilje jednog čoveka nad čitavim društvom ipak učestvuje veliki broj ljudi i to svojom voljom.
Ako neko tvrdi da naprednjaci nemaju većinu u apsolutnim brojevima ili da su njihovi simpatizeri obmanuti potkupljenim medijima, nemam ništa protiv, i ja slično mislim, ali činjenica iz prve rečenice ovog pasusa ostaje.
Čak i ako nisu većina, tih ljudi ima previše da bi se njihovo postojanje moglo ignorisati, a da to bude bez posledica; uostalom oni su najdisciplinovaniji glasači, zar ne?
A zatim, šta ako i jesu instruisani tabloidima i groznim televizijama, da li to znači da ne glasaju svojevoljno?
Naravno da ne znači, jer, ukoliko zanemarimo neke primere klasične izborne krađe, ostaje to da su olovka i glasački listić uvek u njihovim rukama i da oni ipak glasaju onako kako stvarno žele.
Iz prethodnog teksta sledi da je mnogim građanima Srbije pod ovom vlašću dobro, a tu činjenicu previđa veliki broj protivnika režima.
Ja idem i korak dalje i kažem da svako ima pravo da misli da je ovo pristojan život.
Da mu je normalno to što se bez škole zaposlio preko partije, da mu je najbitnije da ima platu, makar i od 20-30 hiljada mesečno (ali svakog meseca!), ili da u dobar život ubraja to što svako veče može da odsanja svoj rijaliti san na nekoj od kič-televizija.
Pritom, mnogi naši ljudi još uvek pamte mobilizaciju, sankcije i vize, inflaciju i platu od pet maraka (ako potrčiš), i još koješta čiji izostanak danas naravno nije Vučićeva zasluga, ali tu se opet vraćamo na početak – mnogi ljudi misle da jeste i ne možeš ih lako uveriti u suprotno.
I nećemo ih ni uveriti dok si sami ne shvatimo koliko su nam prohtevi različiti i da nam stoga ni stepen zadovoljstva ne može biti isti.
Olako druge stavljamo u našu kožu, umesto da se mi uvučemo u njihovu i stvarnost pogledamo iz njihove perspektive.
Nazori Vučićevih pristalica ne menjaju se grubom retorikom protiv njega niti ako njima samima stalno pridikujemo kako su zastrašeni ili potkupljeni sendvičima.
Pogotovu im se ne može prići uvredama, kad im kažemo da pripadaju ‘bezuboj Srbiji’, to nam se onda kao bumerang vraća pričom o ‘kvazieliti’.
Ne možemo ih mi ubediti da se oni plaše, jer je sasvim moguće da većina zaista ni ne oseća nikakav strah.
Čak i onima koji zbilja jesu uplašeni moramo pristupati drugačije, pažljivije – kao ženama koje trpe nasilje u porodici.
Kako onda Vučićevim pristalicama saopštiti da ovo danas nije nikakvo ‘zlatno doba’ već vašarska bižuterija koja je uvek skuplja nego što vredi, a da to oni i razumeju i prihvate?
Pa trenutno nikako, a sigurno ne besomučnim napadima na Vučića, zato od toga treba odustati.
Umesto toga, treba biti spreman za momenat kada se ovom dobu dođe kraj, a naš narod nesvestan posledica ponovo otvori konkurs za sledećeg diktatora, e tada je važno biti pametan i ne dozvoliti nikom da to mesto popuni.
Ogroman broj naših građana vaspitava se mitovima o kojima je nekad slušao na slavama, a danas taj narativ ima nacionalnu frekvenciju, zato će Srbija još dugo biti podložna najogoljenijem populizmu i političkoj lagariji.
Da bi se tu nešto popravilo, jedini politički potez koji ima smisla jeste ulaganje u obrazovanje, jer ono što bi danas ove stvari moglo brže da promeni pripada domenu naučne fantastike.
Recimo, kada bi neko nevidljiv, a svemoguć, krenuo da od sutra obilazi domove po Srbiji i tamo počeo da menja štošta: negde skine ružan goblen sa zida, drugde utiša groznu muziku (± ostavi par karata za neki pristojan koncert), u nekom dnevnom boravku prepakuje policu s knjigama (jedne stavi u prvi red, druge malo sakrije, a treće baci u smeće), uđe u nečije kuhinje i malo počisti, sredi nečije dvorište, smiri nekog porodičnog nasilnika i nasmeje neko dete, i tako dalje.
To je, kako rekoh, fantazija, a u realnom životu to može jedino obrazovanje, ali u potpuno drugačijoj vremenskoj skali.
Dobro obrazovanje je kao diktatura pameti na duge staze.
Kod sledeće promene vladajućih garnitura u Srbiji, bez razlike da li će do toga doći mirnim putem ili revolucijom, a posebno ako bude ovo drugo, najvažnije pitanje biće da li će političari krenuti samo da učvršćuju sopstvenu vlast ili će pružiti veštačko disanje institucijama.
Da li će se opet prihvatiti najlakših metoda vladavine – a to u slučaju slabo prosvećenih naroda znači putem lepljive populističke retorike plasirane kroz megafone socijalno neodgovornih medija – ili će se posvetiti jačanju društvene svesti kako ovde više niko ne bi mogao da vlada po matricama iz devetnaestog veka?
Pošto nemamo odgovore na ova pitanja, bilo bi uputno da se već sad otvori rasprava oko agende za dan posle.
Recimo, u toj agendi bi moglo da se precizira kakav bi to sutra stvarno trebalo da bude RTS, ili, na primer, koje su to institucije na čijem čelu nikada više ne bi smeli da budu ljudi koji se mogu kupiti ili uplašiti.
Ali da se o svemu tome razgovara u miru, bez srdžbe i teških reči, čak i bez navođenja nekih loših primera, poput Bujoševića ili Zagorke Dolovac, u stvari, bez pominjanja ikoga u ružnom kontekstu, jednostavno obrazlažući samo kako treba da izgleda građansko, sekularno, rečju, normalno društvo 21. veka.
Ne znam da li bi takav kriptopolitički pristup razumeli i građani Srbije, možda bi ih on samo dodatno zbunio, ali možda bi zbunio i vlast, što uopšte ne bi bilo loše.
Ko sam ja da ovo predlažem?
Pa, u političkom smislu niko, jer nisam ni politički analitičar, ni novinar, ni sociolog, ni opšte poznata ličnost, dakle, imam sve personalne atribute da moj predlog bude ignorisan.
Ali, to je najmanji problem, naročito ako opozicija već ima neki bolju ideju, što bi bilo logično, jer oni od politike žive.
Međutim, ako je nemaju, ako nam se istorija ponovi, onda imamo sve izglede da obrnemo još jedan krug u kojem najpre ide događanje naroda i teatralno ushićenje tipa ‘gotov je’, zatim lustracija-trčeći, jurnjava današnjih SNS-likova po ulicama i usputnim šutiranjem onih bez kondicije, i na kraju ono najvažnije, novi politički rasplet.
A taj rasplet bi u sledećoj iteraciji mogao da izgleda i ovako – posle jednog metiljavog mandata iz neke od franšize DS-a, recimo Borka Stefanovića, na vlast dolazi nov ‘nabavljač respiratora’, ovoga puta to može da bude….., da vidimo, šta imamo u ponudi: Martinović, Đukanović….. Miša Vacić?
Ili neko još brži, jači i bolji, i idemooo!
Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.