Agonija veštačkog kuka

Moj najbolji drug iz detinjstva, a potom i venčani kum Nikola J. prošao je prvi put tu proceduru sa 26 godina. Imao je „sreću“ da je vojno lice, diplomirano na Vojnoj akademiji, te nije morao godinama da čeka na neophodnu intervenciju.

Nikola je kao mladić odmah nakon diplomiranja poslat na Kosovo, nakon bombardovanja i završetka rata krajem 90-ih.

Zdrav i prav dečko se posle nekoliko meseci boravka u kasarni koja je prethodno bombardovana osiromašenim uranijumom vratio sa ogromnom čvorugom na vratu. Dijagnostikovan mu je Hočkinsov limfom, rak žlezda.

Da li uranijum ima veze sa tim ili ne, najmanje je bitno u ovom trenutku. Nikola je prošao hemoterapije, i njegov mlad organizam i optimističan duh uspeli su da pobede opaku bolest, te je moj najbolji prijatelj trenutno živ i (gotovo) zdrav.

Zašto gotovo? Zato što su mu od silnih medikamenata i zračenja stradali kukovi. Ugrađen mu je jedan veštački, a potom i drugi.

Početkom ove godine, više od 15 godina od prve operacije, počeo je da oseća užasne bolove, da se teško kreće i da bukvalno ne može ni da se umije a kamoli nešto drugo. Garancija kukova je istekla, sledi zamena.

Upravo zato što uz svog najboljeg prijatelja proživljavam agoniju i desna ruka sam mu za sve što zatreba, mogu da posvedočim o paklu kroz koji prolaze pacijenti kojima treba transplantacija kuka, operacija kolena, ili slične intervencije od kojih život zavisi.

Našem listu se javila penzionerka Jasna Popović, koja zbog nebrige lekara i zdravstvenog sistema uopšte na transplantaciju kuka čeka gotovo deceniju. Poluinvalid, po njenim rečima, zatvorena u četiri zida, očajna i sa konstantnim bolovima.

Ako malo zagrebete ispod površine, pojaviće vam se podatak da više od 60.000 ljudi čeka na neku vrstu ovih operacija, da li kuka, kolena, ili obične katarakte.

Kao što reče Jasna, čitav jedan grad.

Da li je moguće da zdravstveni sistem ne može da odgovori na osnovne potrebe svojih osiguranika, da im obezbedi intervenciju koja će i njima i njihovim najbližima osigurati normalan život?

Sigurno da može, a zašto to ne čini pitanje je isto kao i zašto Zrenjanin nema vodu, zašto su nam posle svake veće kiše ulice poplavljene ili zašto već godinama nema mesta za sve mališane u vrtiću.

Nebriga. Eto, to je odgovor. Bolesni i marginalizovani deo društva uvek će biti skrajnut, a onima koji su na listama čekanja i po 10 godina samo Bog može da pomogne, ako u njega veruju.

Država je od njih već davno digla ruke.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.