„Ajde, glumac, kaži nešto smešno“: Zašto naprednjacima smetaju dramski umetnici?

Dokle mislite da glumite Srbe dok rušite najvećeg Srbina još od Stefana Nemanje. Na ulici, zajedno sa hijenama, što malo – malo pa zavijaju ispred skupštine. Ako ste igrali u Telekomovim serijama, krivi ste što ste igrali. Ako niste, krivi ste što niste. A znate da glumite i tajkune i državne službenike. U ovom slučaju, službenike strane države. Neprijatelja. Jer srpska suza nema roditelja.

I vama li je do nenasilja i socijalne pravde dok u žuto bojite neobojene revolucije. Zovete ljude da šetaju? Što svako ne šeta u svoja četiri zida. Ona kupljena od kredita, a sagrađena od investitora koji je u dozvole morao debelo da investira, ali ne u državni budžet. Bolje da ćutim, poapsiće nas (u najboljem slučaju).

I ko vas je šta pitao? Lepo vam je rekao kolega Hadžihafizbegović u „Turneji“ kroz lik koji tumači: „E, sad je dosta. Znaš… Ti misliš govno jedno da si neko i nešto što se tamo kreveljiš za tri dinara. Uobrazio si da si neka veličina, je li… Zato što te ljudi prepoznaju na ulici, zato što se slikaš za televiziju. Pa ja takvih mogu na stotine da vas iznajmim, na stotine, ko „rent a car“, da mi igraš u kući. Dok sam ja u klozetu i serem, a ti mi glumiš“.

Ali i među glumcima, kao i u svakoj drugoj profesiji, ima razlike. Postoje oni koji se penju po nekim drugim, grandioznijim i srpskijim binama, da bi se popeli na vrh liste na konkursu tog i tog filmskog centra za neki srpskiji film. Za rukovodeće mesto u nekom narodnijem pozorištu. Za neki patriotskiji sponzorski ugovor. Za pranje obraza rodoljubivim stihovima koje „rodoljubi“ plaćaju opranim parama. Za zatvaranje očiju pred nevoljama sopstvenog naroda dok pred filmskom kamerom nose šinjel na kome visi Karađorđeva zvezda.

A postoje i ovi drugi, kako kažu narodni tribuni – šljam.

Ajde sad glumac, kaži nešto smešno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.