Akademik koji reciklira

Ovih dana nabavio sam najnovije izdanje Srpske akademije nauka i umetnosti: Vasilije Đ. Krestić i Mira Radojević, Jasenovac, Beograd 2017.

Sam naslov obećava da će knjiga lako privući čitaoce, tim pre što je izdavač tako ugledna nacionalna institucija. Oni koji nešto više znaju o zločinima Nezavisne Države Hrvatske, a naročito konclogoru Jasenovac, posle listanja knjige, lako će uočiti malu podvalu/prevaru.

Da krenemo od korica. Sadržaj knjige čine prigodni govor predsednika SANU Vladimira S. Kostića i dva predavanja istoričara akademika Vasilije Đ. Krestića i dr Mire Radojević (profesorke na Filozofskom fakultetu, predmet „Istorija Jugoslavije“), održanih 25. aprila 2017. godine u svečanoj sali Akademije, dopunjena naučnom aparaturom.

Krestićev tekst ima naslov „O genocidnosti hrvatske politike“ (14-48). Kada se ima u vidu da je tekst dat na engleskom i srpskom jeziku, uočava se da je to, u stvari, članak od 17 strana!

Tekst Mire Radojević „Jasenovac, logor smrti (1941-2016)“ zaslužuje duži osvrt jer predstavlja izvesnu istoriografsku novost i o njemu ću drugom prilikom!

Svako ko poznaje bibliografiju Krestićevih radova lako će zaključiti da je ovaj članak samo jedna od verzija njegovog (naručenog, kako tvrdi prof. dr Radoš LJušić, višedecenijski kolega i prijatelj Krestićev) teksta „O genezi genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“, objavljenog najpre u septembarskom broju „Književnih novina“ 1986. godine, a kasnije preštampavan u drugim formama: latinicom (!) u zborniku njegovih tekstova Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja u drugoj polovini XIX veka (Beograd 1988). Potom je ta verzija menjana, ali je suština bila ista i bez ijedne novine bitne za istoriografiju.

Taj tekst poslužio mu je da napiše i širu verziju i sa novim naslovom: „O genocidnosti hrvatske politike“. Najpre ga je objavio kao uvod u knjizi Jovana Mirkovića Zločini nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Beograd 2014, potom i u zborniku radova Pravo na nezaborav – Pravni i antropološki aspekti kulture sećanja na žrtve NDH u Drugom svetskom ratu, Beograd 2017.

Jednom rečju: reciklirana verzija starog rukopisa! Stoga sadržaj tog teksta (predavanja) ne zaslužuje gotovo nikakav komentar. Možda bi trebalo postaviti pitanje: Da li je moguće da ugledni akademik za protekle tri decenije nije mogao ništa novo da napiše?

Letimičan pregled sadržaja fusnota daje zanimljive zaključke. Tako, na primer, na strani 21, u fusnoti 7, Krestić kao izvor navodi splitske dnevne novine „Slobodna Dalmacija“ od 16. novembra 1992. godine i Vjesnik od 21. novembra 1992. Teško je poverovati da je on čitao navedeni broj. Čitanjem teksta pomenute fusnote da se zaključiti da je on to naveo prema knjizi Jovana Boškovića NDH drugi put – lux Croatie, Beograd 1999, str. 192. Stoga je malo čudno da akademik pribegava sitnoj prevari izbegavajući da navede tačan izvor za svoje tvrdnje. Uzgred, nije ovo jedini slučaj jer ih ima još!

Da akademik Krestić prepisuje samog sebe potvrđuje i sledeći primer.

U njegovoj knjizi Genocidom do Velike Hrvatske (drugo dopunjeno izdanje), Jagodina 2002, na strani 18 u fusnoti broj 7 kao izvor navedeno je: „Historijski arhiv u Zadru, Spisi pravoslavne dalmatinske eparhije, sv. 50, br. 7“. Isti tekst nalazi se i u fusnoti broj 17 na strani 27 teksta „O genocidnosti hrvatske politike“!

I tako dalje…

Poseban deo knjige naslovljen je sa „Prilozi“. Radi se o 29 ilustracija raspoređenih na 19 stranica. Ispod svake fotografije nalazi se legenda. Solidni poznavaoci fotografija zločina nad pripadnicima srpskog naroda koji su izvršili pripadnici hrvatskog naroda (ne samo ustaše, kako sugerišu autori legendi) dobro znaju da snimatelji, u većini slučajeva bili su to pripadnici grupe koja je vršila zločin, nikada nisu pisali podatke o tome kada su snimali, šta su snimali, koga su snimali, mesto gde su snimali… Legende su, uglavnom, posle Drugog svetskog rata pisali partijski propagandisti. Vredno je naglasiti da u pomenutom poglavlju nigde ne piše ni gde se nalaze originali ili barem iz koje su knjige preuzete kopije. A red je da se napiše: Jovan Mirković, Zločini nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Beograd 2014! Mirković je naveo da su fotografije iz zbirki Muzeja žrtava genocida.

Zbog toga što bi mi trebalo više prostora da posvetim kritici legendi – jer gotovo svaka zaslužuje komentar – zadržaću se samo na nekoliko fotografija koje prikazuju decu ratne žrtve (br. 10, 18, 19 i 20). Dobro je poznato da su fotografije nastale sa srbijanske strane Drine u proleće 1942. godine, u vreme velike nemačko-hrvatske ofanzive, poznate i po zločinima Crne legije Jure Francetića. Žene i deca su, da bi izbegli stradanje, potražili spas preko Drine gde su ih prihvatali pripadnici jedinica kolaboracionističke vlade Milana Nedića. Bez obzira na profesionalnost priređivača, teško mi je da poverujem u, na primer, legendu ispod fotografije broj 18: „Deca, zatočenici logora“.

Na kraju mi ostaju dva gorka pitanja:

Šta je sve to trebalo Srpskoj akademiji nauka i umetnosti?

Zar mi je sve ovo trebalo znajući za majstorstvo zakulisnih igri koje imaju najčešće loše posledice?

Autor je istoričar i v. d. direktora Muzeja žrtava genocida iz Beograda