Ako, i nek su se sastali

Onda se možda desilo nešto što nam je poznato još iz škole, kad si s nekim u svađi, pa on učini sasvim mali gest pomirenja, ti to dočekaš s velikim uzbuđenjem, čak i s radošću, samo što nastojiš da osećanje prikriješ. Ubuduće se krajnje pažljivo ophodite jedno prema drugom, uvažavaš bivšeg neprijatelja više od svih prijatelja, doduše, ne proglašavaš ga olako prijateljem, ali ga poštuješ. Ili si mu samo zahvalan. Nekako rasterećen. Tako valjda funkcioniše svako ljudsko biće. Mržnja i zlo jesu vidljiviji, opasniji i rečitiji od dobra, ali ima i dobro svoje pravo glasa koje ponekad i iskoristi, na sreću pa je tako, inače bi se svet odavno raspao. Naravno, još ostaje da vidimo da li će se stvari školski razvijati.

Šta se zatim dogodilo? Predsednikove reči ponavlja televizijski novinar u jednom razgovoru sa Đilasom i pita ga da li bi razgovarao s predsednikom države. Spolja gledano, kao da sve režira komedijant Slučaj, što je možda i najbolja opcija za Srbiju, jer je Slučaj naše gore list – tako je uvek sa Slučajem, njega niko ne namešta sa strane. Niti iko može da utiče na njegovu volju. Taj je tvrdoglav i misli da sve zna, a zapravo i ne razmišlja mnogo, takva mu je priroda, dohvati jedno, pa drugo, treće i začas namesti scenu, pa odleprša dalje. A ti, zabezeknut, gledaš i ne veruješ. Zašto bi to bila najbolja varijanta za nas?, pitam se.

Valjda zato što bismo mogli da se uzdamo u dobre namere Slučaja, jer je ponikao iz naroda, naš brat, takoreći, i to možda mudriji i pametniji od svih političara i građana zajedno. Koje su nam druge opcije? Da režiser uopšte nije Slučaj, već neko proslavljeno holivudsko ili evropsko ime iz sveta političke kinematografije. Ali, da se vratimo na Susret. Da je Đilas novinaru odgovorio da mu to ne pada na pamet, šta, da se susretnem s nekim ko deset godina režira moju satanizaciju – tako nešto da je izgovorio – ostao bi Đilas, ali pošto je potvrdio svoju spremnost za razgovor, bio je manje Đilas. Da Vučić u izbornoj noći ne reče ono što reče, ostao bi Vučić, ovako je bio manje Vučić. Tako smo dobili okrnjene ili izduvane, svakako malo umanjene persone. I, šta ćemo sad?

Na političkoj sceni – cunami. Doduše, uzburkala se samo polovina mora. Biva to i u prirodi. Ako staneš na sam špic ostrva Rodos, pogledaš levo, videćeš uzburkano Egejsko more, pogledaš desno – mirno Sredozemno. Gledaš i ne veruješ, naizgled jedno more, a dve vode. Tako je sad i s našim morem. Naprednjačko potpuno mirno, možda ima nekih talasa ispod površine, ali se ne vide, onih 619 miliona evra nema nigde, izgleda potonulo, dok opoziciono more divlja – evo, već danima. Velika drama, veliki vašar, možda baš onaj Tekerijev – vašar taštine. Kažu izdao opoziciju, izdao glasače, pogažene su institucije. Institucija mi nekako najviše žao. Naše lepe, pravedne, besprekorne institucije – sada izneverene, porušene, sravnjene sa zemljom. Strahota jedna.

Nego, šta kaže narod povodom Susreta? Evo me na Južnom bulevaru u kafiću preko puta jedne auto-perionice. Prethodno svratih do trafike i kupih novine, potom u perionicu, izvolite ključ, kazah čoveku. Četrdeset minuta, reče on. Razmenismo svega četiri reči i odmah se sporazumesmo. Život je zapravo vrlo jednostavan kad gledaš samo svoja posla i ne mešaš se u tuđa.

Kafić takoreći prazan. Samo tri muškarca za jednim stolom – dve sede glave i jedna koja još nije osedela, raširene novine na stolu i šolje s kafom. Momci iz kraja ili slučajni prolaznici kao i ja, možda su i njihova vozila na pranju. Čujem, pričaju o Susretu. Naručih kafu i otvorih novine. Kroz stakleni zid kafića dopire sunce, te zadržah naočare na nosu. Sklonih pramen kose iza uveta i načuljih ga do krajnjih granica. Gledam u raširene novine, ko bajagi čitam, pijem kafu i slušam glas naroda.

Jesi li video kako su ga svi napali?, kaže jedna seda glava. A lepo je rekao čovek da ide da razgovara, ne da pregovara, kaže druga seda glava. Ona što još nije osedela – ćuti. Ćuti i čita novine, ne vidim koje. Možda nema stav, kao i ja. Prolaze trenuci i odjednom mi do svesti dopire nešto što će mi pomoći da konačno zauzmem stav: Ne vole ljudi kad se svi odjednom okome na nekoga. I to je nekako školski. Nasrne gomila na njega, pa čak i ako je nešto debelo skrivio, gotovo se uvek pojavi glas razuma koji zaustavi masu.

Pa, neka su se baš i sastali, kažem sebi. Neka su i razgovarali. Ako će taj susret sprečiti razbijanje makar jedne glave – vredeo je.

Autorka je književnica i slobodna novinarka