Ako ideš putem Zorana Đinđića

Zovem Dušana, on već kreće taksijem, da ne gubi vreme.

Javlja se Srđan – treba li meni prevoz? Neka, brže su svojim autom.

Stižemo svi, tu je i Peđa K.

Naš drug Ljuba je unutra. Dušan je već sve preduzeo što je u tom momentu moguće.

Prethodne noći smo slično reagovali na vest o privođenju našeg omladinca iz Lazarevca. Išli do „dvadeset devetog“ sa Zoranom L. Naredne večeri već je i Stepin sin meta „zaštitnika javnog reda i mira“… Agonija se nastavlja te noći, narednih dana… Jedne puštaju, ekspresno osuđuju, druge drže unutra, treće prebijaju, zatvaraju…

Mi smo tu. Zbili redove. Pružili ruke.

Ono što pričamo veće duže vreme, sada na delu…

Solidarnost je obaveza, imperativ jedne političke organizacije, posebno ako nosi prefiks „demokratska“. Naročito kada baštiniš stogodišnju tradiciju, najstarije stranke u Srbiji. Podrazumevajuće – ako ideš putem koji je trasirao Zoran Đinđić.

Jako se dobro osećam ovih dana jer sam demokratkinja, jer na delu pokazujemo da nema jaza između deklarativnog, proklamovanog i učinjenog.

Još bolje bi bilo kada bi se solidarnost prelivala masovnije, kada bi se pelcer primio i bujao kao nepopularna ambrozija, npr.

Nekako, zadatak nas demokrata sada vidim u tom „vaspitavanju naraštaja za solidarnost“. Ličnim primerom, ali i sistematičnom akcijom. Empatija, altruizam, prisutnost tu i sada za drugoga, za bližnjeg, za istomišljenika, ali i slučajnog prolaznika, za žene žrtve nasilja, nezaštićenu decu, siromašne i bolesne, marginalizovane, tlačene – za sve kojima je pomoć potrebna…

To je velika misija Demokratske stranke čiji sam deo i u čemu, sa zadovoljstvom i posvećenošću, želim da učestvujem.

Autorka je članica IO Demokratske stranke