Ako je Kosovo deo Srbije, čemu onda rasprava

Razume se, ako decenijama izostaje  argumentovana, objektivna, i nepristrasna rasprava, ako se to pitanje tabuizira i ako je i dalje kriterijum podele na patriote i izdajnike, onda nije čudo što se ljudi uzdržavaju od izjašnjavanja. Naivni su bili svi koji su mislili da će „demokratske promene“ dovesti do racionalnog rešenja.

Argument realnosti stanja, koji nagoveštava priznanje Kosova, pomenuli su akademici Vladimir Kostić, nešto ranije, i Dušan Teodorović, proteklih dana.

Nisu jedini, ali jeste činjenica da je takav stav redak i da pravo građanstva u mnogo većoj meri ima pristup „ne damo Kosovo“, „Kosovo je srce Srbije“, „priznanje je izdaja“… To su zapravo stereotipi koji, kao i svi drugi, nastaju ponavljanjem „neoriginalnih misli, banalnih i otrcanih fraza“, kako bi rekli Ivan Klajn i Milan Šipka.

Drugo je pitanje kako se dogodilo da i ljudi koji trezveno razmišljaju o Kosovu, podrže ideju bojkota izbora, koju su lansirali upravo oni koji „ne daju Kosovo“.

Ako se u rešavanju  teškog problema ne želi da pođe od realnosti, i ako se taj pojam proskribuje kao neprimeren i neprihvatljiv, od čega onda poći?

Od konstrukcije, od onoga što nam je milo, od jednostranosti, od mitskih zaveta? Profesor Slobodan Samardžić, oponirajući stavovima dvojice akademika, navodi da se „od časa jednostranog proglašenja tzv. Kosova, govori o ‘realnosti'“.

Možda neko od tada tako govori, ali pravi pristup ovom problemu je njegovo sagledavanje od kada je počela kosovska kriza, a ona nije počela jednostranim proglašenjem Kosova, već, kao što još uvek mnogi pamte, sredinom osamdesetih prošlog veka.

Realan pristup, za koji se akademici opravdano zalažu, podrazumeva objektivno suočavanje sa genezom problema, sa uzrocima, tragičnim pokušajima rešavanja i tek onda sa posledicama. Sredinom osamdesetih došlo je do napetosti i neprijateljstava na Kosovu.

Uglavnom su žrtve raznih pojedinačnih napada bili Srbi. Slučaj Martinović, Prekale i slični, narušili su međunacionalne odnose i prouzrokovali strah stanovnika koji su bili u manjini. Srbija nije imala pravi odgovor na to. Ivan Stambolić je nastojao da se problem reši u okviru Jugoslavije, Slobodan Milošević se sa tim nije saglasio. Uzeo je stvar u svoje ruke, ali na način koji je tragedijom prekrio celu nekadašnju Jugoslaviju, pa razume se i Srbiju i Kosovo. Nacionalizam je počeo da buja i sve je otišlo u sunovrat.

Srbija je iz sukoba i ratova izašla poražena i to je nešto što ceo svet zna, a poraženi izazivači ratova ne diktiraju posleratne uslove. To zna ne samo Brisel, Pariz, Berlin i Vašington nego i Moskva, Peking i ostali. Ko je hteo da se to ne dogodi, trebalo je tada, devedesetih, da digne glas i da traži razumnu i miroljubivu politiku.

Katastrofalna politika Miloševića i njegovih egzekutora, praktično je izbacila Kosovo i Metohiju iz Srbije. Tu politiku podržavala je tadašnja politička elita, ne samo iz vlasti, nego i iz dela opozicije. Kosovski Srbi takođe. Ali nabujali nacionalizam je očekivao rešenje Kosova bez Albanaca i nemešanje međunarodne zajednice u sukob.

Tada je Kosovo predato i izdano, predali su ga i izdali oni koji danas zapomažu nad njegovom sudbinom i ne priznaju realnost jer znaju da su saučesnici. Pokušaj profesora Samardžića da bude slikovit dosetkom o izbacivanju iz stana koji je počinio nasilnik, pokušaj je da još jednom samo jednu stranu predstavi kao nasilnika i da potre istinu ko je bio veći nasilnik, zbog čega je i došlo do intervencije međunarodne zajednice. Pominjanje tapija i vlasništva nad teritorijom samo je deo arsenala stereotipa arhaične mitomanije.

U stavovima onih koji nisu za uvažavanje realnosti dominira princip da je Kosovo po Ustavu Srbije njen deo. To je mišljenje koje polazi od značaja i težine pojma ustav, pa kada se izgovori da nešto piše u ustavu, onda tu treba da bude kraj razgovora.

Neću da ulazim u raspravu o pojmovima de iure i de facto, odnosno da li je nešto pravno ili stvarno, na čemu insistira profesor Samardžić, ali treba podsetiti da smo svojevremeno imali ustav koji je govorio o  državi od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Jadrana, pa je u vreme važenja tog ustava počeo raspad te države. Kasnije smo imali ustav koji je bio osnovni pravni akt  Srbije i Crne Gore, pa se i ta zajednica raspadala, dok je ustav bio na snazi.

Sadašnji Ustav Srbije je upravo ignorisanje realnosti i rezultat naivnog verovanja postpetooktobarskih vlasti, da će međunarodna zajednica zaboraviti pitanje Kosova i odgovornost Srbije za stanje na njemu.

Pobednici su verovali da pošto su oni skinuli Miloševića sa vlasti, njima niko neće praviti probleme u vezi sa Kosovom. Tako je do punog izražaja došlo ono za šta se od početka krize znalo, da je populizam postao dominantan oblik društvene svesti, koji je i nova vlast održavala. Ustav iz 2006. godine je objedinio i pobednike i pobeđene, vlast i opoziciju, crkvu, medije, građane. Preambula Ustava tako je postala osnov nacionalističkog konsenzusa, koji jeste omča o vratu Srbiji.

Teško je pobeći od realnosti i tu pravničke veštine često ne pomažu. Ako se pogleda Platforma za pregovore državnog pregovaračkog tima iz 2006. godine, na koju se poziva profesor Samardžić, može se uočiti da se u njoj naglašavaju muke i nedaće srpskog naroda tokom devedesetih, a nijednom rečju ono što se događalo Albancima na Kosovu. Ovaj dokument u potpunosti ignoriše odgovornost vlasti Srbije tokom devedesetih, što je bilo dominantan način ponašanja nove vlasti prema tom periodu. Bežanje od realnosti!

Zato nije čudo što se već dve decenije govori o sankcijama, bombardovanju, jednostranom odvajanju Kosova, kao o nečemu što sa vlašću Srbije nema nikakve veze, kao da su se kosovski Albanci jednog jutra probudili i bez ikakvog razloga odlučili da izađu iz Srbije.

Naravno da sankcije i bombardovanje nisu rešenje ni za jedan problem, ali da li se neko pita, kako to da te drastične mere nisu pogodile Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku? Pa i oni su imali socijalizam i to mnogo gori od našeg. I Čehoslovačka se raspala, ali bez sankcija i bombardovanja. Zašto njih svet ne mrzi, a nas… Stereotip, da!

Dakle, da li je Kosovo deo Srbije? Ako jeste, zašto Vlada Srbije nije ukinula takse na robu iz Srbije? Zaista, zašto Kosovski Albanci ne glasaju na parlamentarnim izborima u Srbiji? Da li obrazovni, zdravstveni, energetski, privredni, fiskalni, bezbednosni sistem Srbije obuhvata Kosovo? Da li REM izdaje dozvole radio i televizijskim stanicama na Kosovu i da li sankcioniše njihov rad? Ako se sve te ingerencije protežu na Kosovo, čemu onda rasprava?

U tome i jeste stvar. Treba iskonstruisati argumentaciju o tome da je Kosovo i u ovom trenutku deo Srbije, jer se na tome zasniva priča o predaji, izdaji, gaženju zaveta. U Ustavu piše, i ko šta može da prigovori… Tako kažu oni koji su protiv realnosti, ali ne kažu šta je sa činjenicom da se u Rezoluciji 1244 Kosovo pominje kao sastavni deo zajedničke države Srbije i Crne Gore, koja više ne postoji, a ne Srbije. Ostale fakte o Kosovu dobro je saopštio Nemanja Ristić u Danasu od petka i neću da ih ponavljam.

Priča o Vučiću kao izdajniku, jer je on „jedini spreman da prizna nezavisnost Kosova“, muti vodu do potpune banalnosti.

On jeste jedan od odgovornih za isterivanje Kosova iz Srbije, kao neko ko je učestvovao u vlasti devedesetih, kao i Dačić, Vulin i ostali njihovi. Nema sumnje da njegov nacionalizam nije danas ništa manji nego tada, ali je on prošao kroz međunarodnog toplog zeca i, s obzirom da je njihov projekat, morao je nešto da obeća, a sada odugovlači da bi što duže ostao na vlasti.

Nije on instaliran jer je bio poželjan, nego zato što vlast posle dvehiljadite nije ništa uradila na tom planu. Međunarodna zajednica više nema strpljenja da čeka čiji će nacionalizam da nadjača: Vučićev, Dačićev, Nogov, Vacićev, Jeremićev, Obradovićev ili neki više akademski, salonski, kabinetski, ustavotvorački. Deo stvarnosti je, nažalost, slaba građanska opcija u Srbiji, ona koja je objektivna i spremna da se suoči sa realnošću.

Pritisak međunarodne zajednice da se problem Kosova reši, povećava se, to je očigledno. Otud je apsurdniji stav da „takvo Kosovo više niko ne uzima za ozbiljno“ kako tvrdi Samardžić, što se može smatrati ozbiljnom intelektualnom neodgovornošću i obmanjivanjem javnosti.

Niko ne želi ništa ni da preda ni da izda, pa ni oni koji govore o mogućem priznanju nezavisnosti Kosova ili eventualnom razgraničenju, što je lošija opcija. Sa stanovišta daljeg napretka i Srbije i Kosova, interes oba entiteta je da se problem reši.

Postizanje dogovora o zaštiti svih ljudskih prava, bezbednosti i imovine Srba, o određenoj samostalnosti opština sa većinskim srpskim stanovništvom u nekoliko oblasti, zaštita verskih i ostalih objekata i sve to uz garanciju EU i UN, jeste rešenje. Kao što reče Makron pre par meseci, „to su dve suverene države“.

Onda obe da uđu u EU, da se uklone granice i obnovi saradnja i razmena. Učestalo pitanje, šta Srbiji donosi članstvo u evropskim integracijama ima odgovor: pogledajte samo koliko Hrvatska dobija od EU da bi sanirala posledice korone, a raspitajte se i koliko su balkanske zemlje, koje su postale članice Unije, dobile za pristup.

U suprotnom, ako neka sila natera kosovske Albance da ponovo budu u sastavu Srbije, da li neko misli da bi tada Srbi na Kosovu bili bezbedniji? Kako bi se sprečili napadi, paljevine, rušenje spomenika? Vojskom i policijom? Zar to nismo već videli?

I onda sve iz početka, do svetskog sukoba. Stereotipa u vezi sa Kosovom ima i previše, ali najgori su oni koji afirmišu neobjektivnost, mitove i odugovlačenje.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma