„Ako padne Milo, Crna Gora će Srbiji i Rusiji da ljubi skute“: Đukanovića dokrajčio sopstveni narativ i delovanje

„Nisam sto posto siguran, voleo bih da se to desilo. Nije mi logično da despot koji je svoju državu pretvorio u privatnu firmu, posle svega i svačega, tako lako ode“, reče tad predsednik „Tvrđave“.

I bi u pravu Kolja.

„Procesi su nekada malo duži, komplikovaniji :)“, napisao mi je sinoć.

Pitam se šta je veća vest – to što je novi predsednik Crne Gore tridesetšestogodišnji Jakov Milatović ili to što je tridesetogodišnji apsolutni vladar Crne Gore Milo Đukanovića s vlasti otišao? Možda najbolje zvuči – „U Crnoj Gori pao Berlinski zid“.

Đukanoviću nije pomogla ni podrška javnih ličnosti iz regiona, instaliranje privatnog duela u Hiltonu s „arhineprijateljem“ Andrijom Mandićem, instaliranje kandidature influensera Jodžija, ni diskvalifikovanje Milojka Spajića u kojoj je imao i podršku Beograda. Nije mu pomogao ni standardi šovinistički narativ u kome je stvorena atmosfera da bi deo građana, oni srpske nacionalnosti, odneli Cetinje u Čačak kad bi na vlast došli. I to sve dok se branič od velikosrpske hegemonije fotografiše sa Aleksandrom Vučićem i Muhamedom Dahlanom, a Nikola Selaković na kongresu DPS-a poručuje da se od ove stranke ima štošta učiti.

Đukanović je uzdignut na nivo braniča demokratske, multikulturalne, multikonfensionalne, proevropske Crne Gore. Padne li Milo, Crna Gora će Srbiji i Rusiji da ljubi skute, govorili su neki, a Đukanović je taj narativ iskoristio kao plašt za optužbe o spajanju državnih i mafijaških struktura. Koliko je Milova vladavina bila kobna za crnogorsko društvo pokazuju nedavna hapšenja policajaca u crnogorskoj policiji, kao i potvrđivanje optužnice protiv bivše predsednice Vrhovnog suda Crne Gore Vesne Medenice. Ali i optužbe o švercu pljuga, Pandorini papiri, nezakonitom enormnom bogaćenju, i slične optužbe sa kojima se Milo za sve ove decenije susretao.

Rodonačelnika duboko identitetski podeljenog društva, u kome ti smeta „Oj junaštva“, ali ne i Tompsonova nota, politički je dokrajčilo upravo takvo delovanje. Misleći da mu se može sve što pomisli, borac protiv klerikalizma „Crkve Srbije“, ušao je u fomiranje „državne Crkve“, pa u tom svetlu i u donošenje, pokazaće vreme po njega kobnog, Zakona o slobodi vjeroispovesti.

Mislilo se da je pobedom u odbrani građanskih prava 30. avgusta 2020. godine gotovo s identiskim pitanjima, ali duhove devedesetih su svesrdno puštali i Đukanovićevi i Mandićevi kružoci, potpomognuti regionalnim brižnicima o anti i pro-srpskoj Crnoj Gori.

Anketiranje o Kosovu, Srebrenici, o tome kune li se u Cetinje ili Beograd, jeziku kojem govori čeka i mladog, ali vrlo iskusnog Milatovića. Doduše ne toliko u politici.

Milatović za svoju pobedu može i da zahvali koalicijama pobednicama 30. avgusta. Dobar deo glasača razočaranih u njihovo delovanje nakon pobede, prešli su u tabor vanparlamentarnog pokreta Evropa sad. Iako su Spajić i Milatović bili ministri u Krivokapićevoj vlasti, njihovo bavljenje pre svega ekonomskim temama donelo im je očito podršku birača.

Svakako da pobedu nad Milom ne bi izvojevao da nije bilo podrške birača onih koji su se tokom pobedničkog govora sa njim za binom našli – Abazovića, Mandića, Bečića, Krivokapića.

A mislilo se da će se pre okopniti snijeg s vrha Durmitora, no što Đukanović pasti, ali je ipak otišao. Nedostojanstven u svom porazu – ćutke podstrekujući urlanje na novinarku Vijesti, čiji rad DPS bojkotuje, branič demokratske Crne Gore onemogućio je kolege da mu postave pitanje. Tako je sam najbolje sam sebe razobličio i sublimirao 30 godina svoje vlasti.

Kolji sam odgovorio da više nisam toliko optimističan. Prosto, kadrovi DPS-a su i dalje duboko ukorenjeni u crnogorski sistem, koji se kao takav nije menjao od 1945. godine. Oni koji su vlast definitivno sada preuzeli nisu se baš vični pokazali u promeni tog sistema. Zapošljavanje svojih na mesto DPS kadrova ne znači suštinsku promenu, pogotovo ne uoči izbora, o čemu svedoče izveštaji NVO sektora.

A bez suštinske promene nema onoga što je Crnoj Gori neophodno – razračunavanje sa državno-mafijaškim strukturama. To će svakako biti tema koju će vlast kandidovati na narednim parlamentarnim izborima 11. juna. Posle toga će biti mnogo manje nepoznanica o budućnosti – i Đukanovića i, još bitnije, Crne Gore. A očekivanja su velika, odlaze čak do krivičnog odgovaranja Đukanovića, koji može otići i žešće u desno kako bi politički spasao svoj DPS.

Slavlje na crnogorskim ulicama pokazalo je i ono što je Milo pokušavao da suzbije – da zvanična zastava Crne Gore, petrovićevska trobojka i zastava Evropske unije mogu zajedno. I da se može slaviti uz Tijanu Dapčević i „Zemlju mojih snova“, a ne uz Jadranku Barjaktarević i „jači smo od Srbije“.