„Ako se mene pita, ja bih preporučio ovaj automobil…“

Posle izdvajanja republika iz Jugoslavije i posle oktroisanja naziva jednog istog jezika – srpskohrvatskog, postavila su se neobično važna pitanja koja se tiču identiteta srpskog naroda. Pojavile su se razne „koncepcije“ naizgled lingvističke, jezičke, međutim one su proizvod najkonzervativnijih ideologija sa tla Jugoslavije.

Nije potrebno biti lingvist da biste osetili potrebu da reagujete na pojave koje se mogu označiti kao svojevrsni jezički anarhizam. One se manifestuju u raznim prilikama i ako se na njih ne reaguje pravovremeno i odlučno, ostaće u upotrebi. Jedan primer zbunjuje: na izložbi automobila jedan mladić reklamira automobil i ističe: „Ako se mene pita, ja bih preporučio ovaj automobil…“ Ta reklama ponavljala se u više navrata i njegovi pretpostavljeni nisu našli za shodno da mu ukazu na besmislenost reklame, ako već kod tog mladića nedostaje osećanje za važnost pravilnog govora, što je, uostalom, stvar opšteg kulturnog nivoa.

Ubrzo potom, na jednoj sednici Narodne skupštine poslanik Orlić (ako se ne varam) govorio je veoma razložno nastojeći da uveri poslanike da je izraz „celoživotno obrazovanje“, koje figurira u tekstu Zakona koji se upravo usvajao, neodgovarajući, da ga treba izmeniti jer nije nikada bio u govornoj praksi, a nije ni sasvim jasan. Poslanik se obratio direktno ministru prosvete sa apelom da se unese takva izmena. Nažalost, ministar se potpuno složio sa poslanikom, ali je konstatovao da je pomenuti izraz već u ranije prihvaćenim zakonima i da se sada tu ništa ne može, osim da se u tekstovima narednih zakona, koji se pripremaju, navedeni izraz zameni jasnim srpskim izrazom „tokom celog života“.

Mislim da je zadatak ministra prosvete da predloži Narodnoj skupštini usvajanje posebne dopune odgovarajućim propisima da se u svim ranije usvojenim zakonima unesu promene, jer će u protivnom nastati izvesno šarenilo u jezičkim izrazima, čija značenja moraju da budu jasna i nedvosmislena. To bi, naravno, iziskivalo napor administracije koja priprema tekstove zakona, koja bi morala da bude pod striktnom kontrolom visokoobrazovanih lektora, koji bi uklanjali besmislice o kojima je ovde reč, jer to ne sme da bude stvar partijskog kadra koji se našao u administraciji delegiran više od strane partija. Nama je, dakle, neophodna hitna pomoć visokoobrazovanih lektora, ukoliko ne želimo dalji prodor samovolje koja, kao što je poznato, nema granica. Ako se ne reaguje u Matici, dakle u našoj zemlji, šta možemo očekivati u zemljama gde je srpski jezik govorni jezik, gde se inače s teškoćom obrazuju lektorati, a u nekim slučajevima se i smanjuju.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, u penziji