Ako se struka ne uvaži, promene Ustava – neprihvatljive

Desetog maja pomenuti Odbor je doneo odluku o oganizovanju drugog javnog slušanja koje je održano 19. maja i trećeg planiranog za 24.maj. Na ova slušanje su pored članova Odbora  pozvani narodni poslanici, predsednica Vlade, ministarka pravde i predstavnici stručne javnosti. Predsednik Narodne skupštine je najavio da će se sednica Skupštine sa ovom temom održati 8.juna, nakon čega će Odbor sačiniti tekst promena Ustava koji će još jednom razmotriti Narodna Skupština pre upućivanja na referendum.

Bitno je uočiti da se niko od najodgovornijih za ovu temu nije izjasnio o  predlozima iz Saopštenja Društva sudija Srbije (DSS) od 29.5. u kome se prvo javno slušanje naziva preliminarnom anketom o viđenjima učesnika da li u ovom trenutku uopšte treba, ili ne, menjati Ustav?

Ukoliko se, ipak, donese odluka da se pristupi promenama Ustava, predlozi DSS-a su: 1. da Odbor formira radnu grupu za izradu akta o promeni Ustava u cilju depolitizacije pravosuđa i objavi imena članova u kojoj krucijalnu ulogu treba da imaju profesori ustavnog prava: 2. da se pođe od Pravne analize ustavnog okvira o pravosuđu iz 2014. koju je podržala cela struka; 3. da se o predlogu akta o promeni Ustava pokrene široka javna rasprava i 4. da se potom zatraži zajednička ekspertiza stručnih tela Saveta Evrope koji su imali različita mišljenja o pojedinim pitanjima i u skladu sa njom koriguju predlozi akata.

Po našem mišljenju, jedino su ovi predlozi,  na visini onoga šta bi trebalo biti javno slušanje u aktuelnoj fazi postupka za promenu Ustava. Oni dosledno prate i zastupaju zvanične i važeće stavove pravosuđa sadržane u dokumentima Visokog saveta sudstva i sudova. U tom pravcu su bile i diskusije predstavnika Udruženja tužilaca Srbije koji se zapitao o kojem tekstu i predlozima se uopšte diskutuje s obzirom da su se o amndmanima na Ustav o pravosuđu kao i DVT već izjašnjavali i sudije VKS Biljane Sinanović koja je istakla da je VKS zauzeo ozbiljne stavove o ovoj temi  februara 2018. godine.

Polazeći od dokumenata najviših organa i tela pravosuđa o ovoj materiji, usvojenih posebno tokom javne rasprave 2018. o amandmanima na Ustav Ministarstva pravde (MP), koja su objavljena u Zborniku DSS-a “Svedočenje..”,  dodali bi smo još nekoliko pitanja i argumenata u njihov prilog, tim pre što se retko prezentuju i zastupaju u javnosti.

Ako menjamo Ustav zbog građana: zbog čega je reč samo o pravosuđu?

Nije prvenstveno reč o tome da ima  vrlo upućenih i kompetentnih za ovu temu koji nisu pozvani na javno slušanje, ni o konceptu, načinu i rokovima organizovanja ovih aktivnosti.  Radi se o nedostatku svesti o potrebi da se u ovim aktivnostima obezbedi maksimum poštovanje Ustava, struke i demokratska procedura od kojih zavisi budućnost ne samo pravosuđa nego i društva u celini, bar u pogledu vladavine prava i nezavisnosti pravosuđa.

I ne samo to, nego i duha Ustava, kako je govorio nedavno preminuli uvaženi Prof. Ratko Marković. Na javnom slušanju profesora 20. 2. 2018. o amandaminima MP-a na Ustav, ocenio je da i oni pokazuju koliko se politika, bez obzira na to koja je stranka ili koalicija stranaka vodi, grčevito bori protiv sužavanja svojih moći, da bi zaključio: “I da se pritisci stranaka na sudstvo i tužilaštvo instituicionalno otežaju ili sasvim onemoguće, pitanje je koliko bi vremena trebalo od tada da prođe, pa da se sudije i tužioci u svom radu vode samo ustavom, zakonom i ljudskom slobodom.“

Ukoliko se ne budemo izborili da se sačuvaju dosadašnji pozitivni rezultati u razvoju sudske grane vlasti u Srbiji,  postave i daju kredibilni odgovori na aktuelne izazove, pre svega, u pogledu osnovnih ustavnih načela i njihovog odnosa: vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, podele vlasti i nezavisnosti sudstva, kao i u pogledu nadležnosti, sastava i načina rada najviših pravosudnih organa, i dalje će mnogi eksperimentisati sa njom na štetu njene samostalnosti, dostojanstva, stručnosti i poverenja  građana.

Građani sve više uočavaju i na svojoj koži osećaju najrazličitije slabosti i protivrečnosti našeg ustavno-pravnog i pravosudnog sistema i njegovog (ne)sprovođenja. Tako se pesnik i akademik Ljubomir Simović, nedavno upitao: „Srbija slavi Sretenjski Ustav, a ne živi ni po danas važećem Ustavu i zakonima.“  Upravo je tu i ključ odgovora za uspeh promena Ustava. Trebalo bi uporedo razmotriti sistemske garancije sudske nezavisnosti i stanje, pravila i odgovornosti političke vlasti u kome će sudstvo delovati kao nezavisno.

Tu je i pitanje zbog čega uopšte menjamo sve odredbe Ustava o pravosuđu: da li zato što moramo, prouzrokovano spoljašnjim pritiscima i sopstvenim obećanjima datim još tokom pregovora pre nego što su 2016. otvorena poglavlja 23. i 24. za pristupanje EU ili se radi o „ispoljavanju konstitucionalne energije jednog društva koje odista želi da da postigne pravosudnu nezavisnost.“(V. Rakić- Vodinelić)?

Ako menjamo Ustav zbog građana Srbije – zbog čega je reč samo o pravosuđu i na osnovu kojih stručnih i naučnih analiza i rasprava se to čini? Zašto je zaobiđen npr. Način predlaganja i izbora sudija Ustavnog suda? Na ova pitanja se ne može odgovoriti lakonski.

Dakle, ukoliko od nekog posla kao što je ustavni okvir i brojnih zakona koji će se menjati, zavisi u realizaciji efektivno pravo svakog građanina na pravičan,  nepristrasan, nezavisan i efikasan sud – tu se ne sme „štedeti“, monopolisati ili  improvizovati sa sadržinom ili procedurom, ali i sa odgovornošću pred svim građanima Srbije. Pre svega onih koji odlučuju bez učešća i uvažavanja ovlašćenih predstavnika pravosuđa i struke.

Zašto se zajednički ne borimo za stavove struke kao 2018?!

Kada je u pitanju izgradnja najvišeg pravnog akta naše zemlje, jednostavno  ne dolazi u obzir „hitna“ ili „pojednostavljena“ procedura, bilo kakvo “zbrzavanje” ili “otaljavanje”, nekritičko preuzimanje stranih institucija/rešenja i apriorno pozivanje na mišljenje ili ocenu jednog autoriteta iz EU (a znamo da ih postoji više sa različitim pogledima) koji treba da nam „zatvori usta“ da ne postavimo sva otvorena i sporna stručna pitanja.

Neprihvatljivo je, takođe, da se politikantskim argumentima naistaknutiji eksperti. pravosudni funkcioneri u penziji i oni iz stručnih udruženja, paušalno diskvalifikuju od strane vlasti kao da nisu iskoristili svoju priliku u prošlosti da menjaju Ustav. U stvari, smeta znalački, slobodan, kritički i argumentovan govor o predlozima za promenu Ustava.

Dakle, ne treba prihvatiti izostavljanje iz ove diskusije – ukoliko će se ista uopšte voditi – bilo koje kvalitetne i važne institucije, organizacije, pa ni pojedinog eksperta sa referencama. Nažalost, u prethodnoj fazi postupka na ovu temu – koji je neovlašćeno vodilo i usmeravalo Ministarstvo pravde – to je bilo pravilo, a ne slučaj. Da bi se to prevazišlo DSS je Narodnoj skupštini 2019. i 14.4.2021. uputilo Predlog proceduralnih koraka, o čemu se niko ne izjašnjava.

Treba da nam je čast, sreća, prilika i zahvalnost da ljudi sa najviše znanja i kompetencija uzmu reč i dobiju najviše značaja u fundamentalnom i izuzetno stručnom javnom poslu. Tim pre kad u Narodnoj skupštini nema opozicije.

Na kraju, ukoliko se najviši organi sudstva i tužilaštva koji su po Ustavu dužni da garantuju i obezbede nezavisnost sudova i sudija – Visoki savet sudstva i samostalnost tužilaštva – Državno veće tužilaštva, ne oglase i ne budu izborili za  ravnopravan tretman u ovoj fazi posla na promenam Ustava o pravosuđu – saglasno važećim stavovima iz 2018., opravdano će biti da ih prozivamo i tražimo odgovornost. Takođe, ukoliko strukovna udruženja sudija, strukovno udruženja tužilaca i Sindikat pravosudnih organa, uključujući i NVO iz ove oblasti, ne budu na adekvatan način uključeni i uvaženi u aktivnostima Narodne skupštine na promenama Ustava o pravosuđu, treba da organizuju svoje odvojene, pa i zajedničke, sastanke na ovu temu (možda on line zbog pandemije virusa korona), jer je to značajan deo njihovog programa i svrhe postojanja. Trebalo bi da na vreme i jasno saopšte šta će učiniti ukoliko se i dalje budu ignorisali i izigravali njihovi bazični stavovi i predlozi, koji su u saglasnosti sa Ustavom, zvaničnim dokumentima o pravosuđu, a i sa stručnim telima Saveta Evrope.

U suprotnom, velika je verovatnoća da će aktuelne ustavne promene o pravosuđu u realizaciji i po posledicama, ali i po pojedinim nazadnim  sistemskim rešenjima izdejstvovanim na osnovu monopola izvršno-političke vlasti, ličiti na naopako sprovođenje reforme pravosuđa 2009-2012. godine.

Autor je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu