Ako si miš, svaka ti mačka donosi nesreću

Treće lice je viknulo: „Hajde, udari ga još jednom ako smeš!“

Usledio je žešći šamar.

Onda je treće lice opet zapretilo: „Hajde, ako si junak, samo ga pipni!“ Usledio je novi udarac, od koga se udareni zaneo u stranu.

„Dotakni ga samo još jednom, pa ćeš videti!“ – pretilo je i dalje treće lice.

Udarac je nevoljnika oborio na zemlju.

Jadnik se nekako uspravio na noge i zamolio branioca: „Molim te, nemoj više da me braniš!“

Ova skaska nije poput svih vicolikih priča – ona je utemeljena u stvarnosti, i ponavlja se kroz čitavu ljudsku istoriju, a sve izraženije u savremenom dobu, dobu koga karakteriše bipolarnost u trci za vladavinu svetom (nema multipolarnosti jer ratuje samo jedna strana protiv druge; istina, mi smo u Bosni pokušali da patentiramo da tri strane mogu da ratuju svaka protiv svake, ali se to u svetu nije primilo).

No to nije bipolarnost u smislu kakvi su dobro i zlo, dan i noć, rados i tuga – to je bipolarnost svetskih sila koje su se kroz vekove uzdizale i rušile, smenjivale u rovovima rata i smrti, bola i gladi.

Istina, nekada, sve do pojave oružja (oruđa) za masovno uništenje, ta bipolarnost se najčešće završavala tragičnim direktnim krvavim sukobima i (najpre) hiljadama, a potom i milionima žrtava.

Groblja, i ona sačuvana i ona preorana, zatrta, govore o neprebrojnom mnoštvu tih mikro svetova (kako se može gledati ljudski život), koji su samo do dana pozivanja „pod pušku“ milovali svoju decu, gradili topla porodična gnezda pred kojima su sadili cveće; noću, na tremovima pod zvezdanim nebom, pravili planove za duge godine koje su obećavale pred njima…

A onda, te sile, kad su shvatile da bi u direktnoj konfrontaciji jedna od njih mogla da, zbog bržeg prsta, zauvek nestane (a možda i obe) – a verovatno bi sa njima nestalo i celo čovečanstvo ili njegov najveći deo – smislile su novi zakon igre.

Igre iz vica sa početka teksta.

Igre u kojima se, poput dva petla u tajnovitoj areni, dve nahuškane strane bace jedna na dugu i svako navija za svoju stranu i podstiče je do kraja ili se jedna mala zemlja nahuška na drugu silu, uz navijanje prve.

I ako u toj neravnopravnoj borbi slabija posustane (što je pravilo), u uglu ringa biva malo osvežena i napojena i nanovo gurnuta pod ubitačne pesnice.

I naša je nesrećna zemlja imala takve tragedije, ne samo onda kada joj je kazano da je tog jutra našla svoju dušu.

Cena koju smo zbog toga plaćali nije konačna jer nam još stižu računi.

I nisam siguran da smo iz toga nešto naučili.

Bar oni koje smo izabrali (ili se sami nametnuli) da upravljaju našom sudbinom.

A upravljanje sudbinom nije sadržano u izjavi da u ovoj situaciji, koja se kao tamni oblak nadvila nad čitavim svetom, ostanemo kao miš pod kamenom, dok ne prođe sve.

Daleko od toga je poređenje zlosrećne Ukrajine sa mišem, bez obzira na oštrinu zuba i kandži dve jednako opasne mačke koje se bore oko plena.

Ukrajina je, po mnogome, velika zemlja – ne samo u evropskim okvirima.

Zasipana i oružjem i verbalnom džebanom s jedne, ravnana tenkovskim gusenicama i bombama sa druge, i nematerijalizujućom empatijom s treće strane – Ukrajina se kruni u šutu, gareži i krvi (žrtvava, dabome, ima i na drugoj strani, i one su za žaljenje jer malo je onih koji svojevoljno idu da drugima oduzimaju živote; i oni imaju svoje majke i svoju decu).

I u ovom času ne postoji prorok koji će reći kako će se i kada završiti sve ovo ludilo.

Isto tako, nema proroka ni za našu zbilju.

Počev od činjenice da naša nedorasla vlast ni posle dva meseca ne može da se odluči kome će se carstvu privoleti jer su okolnosti takve da se jednom mora okrenuti; da se zadnjica mora konačno smestiti samo na jednu stolicu (neko tu mudro napisa da je onom ko na dve stolice sedi anus baš nezaštićen!).

Pokušaj odlaganja odluke zbog izbora, završio se – mada se, izgleda, izbori nisu završili i ne zna se kada će jer se sve pretvorilo u farsu.

Farsa je ova vlast koja je, za deceniju, kao nezaustavljivi kancer prodrla u svaku poru društva, do porodice, do jedinki koje se nikakvom terapijom ne mogu povratiti u zdravo stanje.

I koja će se, po svemu sudeći, nastaviti sa još pogubnijim posledicama.

Farsa je takozvana opozicija (što sam i prethodno spominjao u skromnim tekstovima) jer ne postoji prihvatljivo i razumno objašnjenje za njeno delovanje – sem da svime ovim upravlja neka Senka koja nam zaklanja sunce.

U takvim okolnostina, gotovo da nije iznenađujući ovaj postizborni tok i sva ova (za neke neočekivana, a za neke očekivana) događanja.

Rasula se i nada da mučno izabrani takmac Ovome iz frižidera to može i biti – počev od načina njegovog izbora, podrške koju (ni)je imao – mada je, kad se sve sagleda, rezultat i realan u datim okolnostima, i nakon kampanje „samo na sebe“, iako je (po potpisniku ovih redova) imao i dva promašaja: imenovanje u tim jednog od narodu neomiljenog tajkuna, i odlazak u prizemni i gadljiv „šou“ onog „šoumena“ koji je bio simpatičniji kao vozač taksija u kome je plaćao kešom.

U proleću koje nas ne raduje, mada svakim danom sve više otopljava, zbijeni u svoje domove, evo, strepimo od praznih rezervoara, strepimo od praznih frižidera (u koje ćemo možda moći da smeštamo samo Ovo, kojim se ništa od našeg roda ne može nahraniti), strepimo od naših plata koje će se srozati i inflacije koja će vrtoglavo rasti (prepametna Darija bi rekla: sunovratno rasti), a oni najpesimističniji su u strahu da će se ukrajinski plamen (kao sa njive strnjike neoprezno zapaljene u polju) preneti i na naše sasušeno tlo.

U procepu dva velika vrha, tako minornim i slabim, pod nedoraslom vlašću koja nije ni spremna da donese pravu i mudru državničku odluku – ostaje nam strepnja, kao mišu između dve mačke. Mada, i u takvoj situaciji, Ovo, i sve oko njega što se naziva vlašću uz njegove skute, ume da manjima i nemoćnijim oko sebe zapreti kako će njihovu avijaciju uništavati sprejom za komarce, radeći tako za dobrobit okruženja u skladu sa sloganom: Mir. Stabilnost.

Autor je književnik iz Bora