Ako Srbija nije deo Jugoslavije, da li pitanje statusa Vojvodine ostaje otvoreno?

Ja sam rođen u carskom gradu Nišu, radim u kraljavskom gradu Somboru, privremeno nastanjen u „glavnom“ gradu Novom Sadu.

Ako dodamo tome moj dodatni posao u Zrenjaninu i stručno-naučno usavršavanje u Beogradu, jasna je moja geografska dezorijentacija.

Moj dvodecenijski dođoški staž nagoni me da iznesem neka svoja zapažanja, utiske ili opise, pošto smatram da još uvek nisam stekao status i pravo da dajem primedbe, kritike ili ne daj Bože osude.

Mi Nišlije smo odlični domaćini, ali smo još bolji gosti.

Da, ja sam gost u Vojvodini po svom izboru i trudim se da poštujem zatečena pravila ponašanja i da ostatak života provedem bez da bilo koga uvredim ili naudim.

To činim tako što ne odbijam tanjir ribljeg paprikaša iako obožavam niški roštilj, što razumem strast prema pecanju iako ne mogu ribu očima, što ne teram od sebe tamburaše iako srce žudi za harmonikom.

Volim Vojvodinu, zaista je volim. Volim je ne samo zbog onog što je bila i zbog onog što jeste, već i zbog onog što može biti.

A šta je to ona bila može se videti po shvatanju njene istorije.

Najznačajniji događaj u istoriji Vojvodine nije bila Majska skupština 1848. godine. Nije, jer tada nije došlo do osvajanja nacionalne i građanske slobode.

Za prvu nije bio spreman carski, za drugu vladičanski dvor.

Tada ni u Vojvodini, ni u celoj monarhiji nije bilo potrebnog demokratskog potencijala za građansko-liberalnu revoluciju.

Nema je u Pešti zbog velikomađarskog šovinizma, ni u Beču zbog feudalnog carizma, ni u Karlovcima zbog reakcinarnog klerikalizma.

Najznačajniji događaj nije ni Velika narodna skupština 1918. godine.

Iako je organizovana na humki bolesnika na Dunavu, upitan je njen legitimitet s obzirom na to da nije odslikavala tadašnju demografsku sliku pokrajine.

Njen značaj umanjuje i činjenica da su se njeni učesnici kasnije gorko kajali zbog svoje brzopletosti i hrljenja matici u zagrljaj koji se ispostavio isuviše tesan, neudoban i zagušujući.

Fun fact: samo par ulica od moje u Somboru je nastala čuvena parola „Vojvodina Vojvođanima“. Verovali ili ne, prvi koji ju je uskliknuo bio je radikal Joca Lalošević.

„Tražimo da se u okviru današnjih granica naše države neodložno sprovede u život načelo Vojvodina Vojvođanima, sa istim pravima koje će uživati i druge pokrajine“ glasila je tačka 3 Somborske rezolucije.

Usledila je Konferencija u Novom Sadu gde pokrajinski radikali traže najširu autonomiju za Vojvodinu, sukobljavajući se sa centralom i vladajućim režimom, koji, opet, verovali ili ne, na ovaj zahtev reaguju kontramitingom.

Svaka sličnost je zlonamerna.

Najznačajniji događaj u istoriji Vojvodine desio se 31. jula 1945. godine kada je Privremena narodna skupština donela odluku da se Vojvodina konstituiše kao autonomija i postane deo federalne jedinice Srbije.

Tu odluku podržali su legitimni predstavnici svih naroda i narodnosti, a tim činom Vojvodina je pokazala svoj demokratski kapacitet, izborila sebi pravo da suvereno odlučuje o svojoj sudbini i definisala se kao integralni deo Srbije koja je konstitutivni deo Jugoslavije.

Fun fact: ako Srbija nije deo Jugoslavije, da li pitanje statusa Vojvodine ostaje otvoreno?

Dugo su se lomila koplja da li je Srbija „dala“ Vojvodini autonomiju ili je ona svoju autonomnost unela u Srbiju.

Definitivni odgovor dali su građani pokrajine u dva navrata, oba puta referendumom i oba puta ubedljivom većinom kada su potvrđivali ustave Srbije 1990. i 2006. godine.

Zamerka o izlaznosti ne stoji pošto se pozivamo na evropske standarde i norme.

Ako može 43,5 odsto Hrvata da odluči o ulasku Hrvatske u EU, može i 46 odsto Vojvođana da odluči o statusu Vojvodine u predloženom nacrtu Ustava.

To je ono što je bilo.

Vratimo se u Vučićevu Srbiju i u njoj „našu“ Vojvodinu.

Danas ne možemo a da ne primetimo precrtana imena mesta na mađarskom jeziku na saobraćajnim znakovima pored izrovanih puteva, koji postaju jasni putokaz kuda Vojvodina ide, klizi ili propada. Danas precrtavaju slova, sutra će precrtavati ljude.

Ne bi bilo prvi put ni za jednu od strana. Dok se elite enormno bogate, projektuju nove profite, ugovaraju nove gradnje i ugradnje, ispod tih srdačnih zagrljaja, usiljenih osmeha i farsičnih ceremonija, ispod te lažne raskoši je potisnuta mržnja, neskrivena laž i pristajanje na obmanu.

Zato nikoga ne treba da čude pocepana slova u Subotici.

To nije incident, to je poruka – tu smo i čekamo.

Da, taman se ludilo raščisti, taman smo nadomak smisla, kad eto ih novi fašisti, dok si rekao piksla.

Lole, lole, pevao je nezaboravni Đole, koji se, kao i ja plašio da se ne podigne vampir četnički, koji sve vidi etnički i koji je dosada dosta naučio o iseljavanju (opsetimo se Hrtkovaca).

Jednako se bojim i povampirenih ustaša, esesovaca i hortijavaca.

To je ono što nažalost jeste.

Ono što bi mogla da bude jeste Vojvodina kao srpska brza pruga ka Evropi. Vojvodina je Srbiju teritorijalno, kulturno, politički i ekonomski spojila sa Srednjom Evropom.

To je jedan od najvažnijih nacionalnih uspeha u 20. veku.

Ne, to nije ni oslobođenje Kosova, ni formiranje Republike Srpske. Vojvodina je naš tutorijal za budućnost. Nama je neophodna vojvođanizacija, a ne kosovizacija Srbije. Nama je potreban vojvođanski, a ne kosovski zavet!

Kosovo i Vojvodina nisu samo geografski, već i vrednosni antipodi. Naš odnos prema Kosovu preovlađujuće je određen našim odnosom prema Albancima – temelji se na osveti, mržnji, sukobu, inatu, prkosu.

Čak se i rešenje tog nerešivog problema nudi ne kroz odgovor, već kroz pitanje i pretnju – kad se vojska na Kosovo vrati.

Vojvodina je sve suprotno. Ona pokazuje da je Srbija sposobna da bude multikonfesionalna, multikulturalna, multietnička, miroljubiva i funkcionalna zajednica.

I to je postala kao deo Srbije, jer kada je bila samo hrvatska, Srbi su bacani u Savu, kada je bila samo mađarska, Srbi su bacani u Dunav, kada je bila samo austrijska, svi su bacani u lance.

Otkada je srpska, Vojvodina je pronašla svoju dušu i na to treba da budemo ponosni.

Vojvodina je naš odgovor Evropi, ona je naša ulaznica za Evropu.

I na kraju, Vojvodina ne treba da postane republika, ali ne sme da ostane ničija provincija. I zato, ne treba Vojvodinu „dati“ Vojvođanima. Da je pameti, Srbiju treba dati Vojvođanima. I onda mirna Bačka i ceo Balkan.

Autor je lekar toksikolog, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.