Akreditacija u pet činova

Ljubiša Rajić Po donošenju Zakona o univerzitetu 2002. imenovana je Komisija za akreditaciju, koju su činile nestranačke ličnosti. Iskazana je namera da se koliko-toliko uvede red u haotično, delimice nezakonito, potpuno neodgovorno i pre svega loše stanje visokog školstva u Srbiji.
Komisija nije dobila nikakve uslove za rad, čak ni pisaći sto, a njeni članovi i recenzenti su sve radili potpuno besplatno, čak sami plaćali troškove putovanja i sami umnožavali pojedine materijale. Uprkos tome, ona je uspela da obradi desetine starih i novih zahteva i bar donekle sanira stanje, pojedini njeni članovi su, u saradnji sa AAOM-om, objavili nekoliko knjiga pripremnih materijala, a neki su u svom aranžmanu boravili na usavršavanju u inostranstvu. Komisija se u celini trudila da njen rad bude što više javan.
Međutim, sa njom se dogodilo isto ono što se dogodilo i sa drugim institucijama tzv. četvrtog stuba vlasti, tj. onim institucijama koje treba da se pobrinu da se stručni poslovi izmeste iz neposrednog uticaja političara i izvršne vlasti: Đinđićeva i Živkovićeva vlada nisu podržale njen rad i u dva navrata dale su dozvole za rad suprotno mišljenju komisije, Vrhovni sud Srbije tretirao je njen rad kao puki upravni postupak i donosio besmislene presude po žalbama onih kojima je odbijena akreditacija, postojeći privatni univerziteti su vršili veliki pritisak da ne budu dirani, privatni u osnivanju da se od njih traži što manje ispunjenih uslova, a iz njene nadležnosti su nezvanično izuzeti državni univerziteti, koji su je i inače ignorisali, dok joj je rektorat Univerziteta u Beogradu dosledno podmetao nogu.
Ako izuzmemo podršku nekih pojedinaca, bila je jasna politička želja da ona radi tako da ništa ozbiljno ne uradi.
Sa dolaskom Koštuničine prve vlade, Ljiljana Čolić je smenila članove komisije koji nisu bili voljni da osluškuju šta političari misle, već su se držali zakona, struke i običaja rada u zemljama koje odavno imaju takve akreditacione institucije. Po donošenju novog Zakona o univerzitetu, imenovan je Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Slobodan Vuksanović je potom bez ičijeg stručnog mišljenja podelio nekoliko dozvola za rad, i konačno je imenovana i nova Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta. Time je okončano stvaranje sistema koji čine Nacionalni prosvetni savet, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta. I predsednici i većina članova su ljudi iz kruga stranaka okupljenih oko Koštuničine prve vlade ili bliskih Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sasvim u skladu sa uobičajenim shvatanjem da ne treba da postoje stručni, već samo politički organi.
Nova komisija za akreditaciju imenovana je bez uvida javnosti u merila za izbor njenih članova i njihove kvalifikacije, a oni su odmah sebi dodelili redovne mesečne naknade i odredili još skuplje naknade za akreditaciju. Komisija je zatim na isti takav tajnovit način odredila recenzente, uglavnom iz kruga ljudi bliskih ministrovoj stranci, ali bez poštovanja bar minimalnih pravila o sprečavanju sukoba interesa i bez ijednog inostranog člana sa međunarodnim ugledom. Naravno, imenovano je i nekoliko uglednih i objektivnih recenzenata da bi se stvorio privid poštenog rada. Zatim je Komisija donela za javnost tajna merila za plaćanje naknada recenzentima, vrlo nejasna pravila o tome ko i kako može biti oslobođen naknade za akreditaciju ili dobiti njeno umanjenje. Predviđeni način rada je već u samom početku pokazivao da je uloga subjektivne procene recenzenata prenaglašena i da ne postoje kontrolni mehanizmi koji bi mogli sprečiti pojavu korupcije. A to se sve, uzgred budi rečeno, događalo dok je za sektor visokog školstva bila odgovorna Emilija Stanković, kasnije uhapšena zbog korupcije na kragujevačkom pravnom fakultetu.
Time je sistem odlučivanje o obrazovanju u Srbiji od predškolskog rada do univerziteta zatvoren u svojevrstan zabran, sličan po načinu rada odlučivanju o frekvencijama i privatizaciji.
Jesenas je Komisija zbrzala merila za akreditaciji tehnikom „iseci i zalepi“ iz raznih dokumenata na način koji ponekad pokazuje osnovno neznanje o osobinama pojedinih naučnih i nastavnih oblasti i zavidnu nestručnost kada je reč o procesu akreditacije, a onda izvela najbržu akreditaciju viših škola za koju se zna, a da za nju nisu bili stvoreni nikakvi preduslovi: Merila su dovoljno nejasna da se mogu tumačiti na različite načine, nisu dati nikakvi razumni rokovi za njihovo ispunjavanje, vlada nije donela nikakvu uredbu o finansiranju i načinima usklađivanja državnih viših škola sa njima itd. Neodređeni broj uglavnom nepoznatih recenzenata za svega nekih dva meseca obradio je oko 80 viših škola, pri čemu neke, izgleda, nisu čak ni posetili, a komisija je za jednu nedelju rada sve to pregledala i donela odluke o 78 viših škola (gde su nestale jedna ili dve, ne zna se), dobro skrivajući svoj rad ne samo od javnosti nego često i od onih kojih se akreditacija tiče. Pri tome je prekršeno više odredaba zakona, a tada već „tehnički“ ministar Vuksanović doneo je, takođe kršeći zakon, odluke o daljoj sudbini škola koje nisu dobile akreditaciju.
I predsednik komisije i tehnički ministar svojim su poznijim izjavama dodatno zgusnuli maglu koja se već bila nadvila nad ceo proces akreditacije.
A onda su, uz neke nužne odluke o nedavanju akreditacije, iz magle izronile bar dve jasne priče o kolateralnim dobitima iz procesa akreditacije, slučajevi Više škole za obrazovanje vaspitača i Više medicinske škole u Ćupriji.
Viša škola za obrazovanje vaspitača je počela da razvija veze s odgovarajućim institucijama iz Evropske unije i neposredno pred pad Živkovićeve vlade dobila dozvolu za trogodišnje obrazovanje, ali je Ljiljana Čolić, odmah pošto je postala ministar, povukla tu dozvolu, smenila direktorku, podržala koncepciju razvoja predškolskog vaspitanja koju je predložio novosadski profesor pedagogije Emil Kamenov (u naučnim krugovima najpoznatiji po svojoj pesmi posvećenoj Slobodanu Miloševiću) i zatim sve stavila pod posrednu i neposrednu kontrolu Učiteljskog fakulteta u Beogradu (čiji je prodekan za nastavu u to vreme bio pravnik, a prodekan za nauku mašinski inženjer), a zahtev za akreditaciju, ako ga je direktorka više škole uopšte predala, nikada nije stavljen na dnevni red Komisije..
Ta ljubav DSS-a prema Učiteljskom fakultetu je stara, dekan tog fakulteta za vreme Miloševićevog režima Mladen Vilotijević, prvi je koga je Vojislav Koštunica odlikovao ordenom Vuka Karadžića pošto je postao predsednik SRJ, jake su veze pojedinih nastavnika Učiteljskog fakulteta sa Palama i SDS-om (onaj čuvar Banđur iz Centralnog zatvora, koji je za račun DSS-a optuživao Čedomira Jovanovića, blizak je rod profesoru Banđuru sa Učiteljskog, profesor Danimir Mandić je porodično vezan za Pale, profesor Nenad Kecmanović je iz istog kruga), a dekan Aleksandar Jovanović je bio izbor DSS-a za predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. U radu tog fakulteta bilo je toliko nezakonitosti da je, kako je Gašo Knežević u svoje vreme tvrdio, bila podneta i krivična prijava, ali njega nije zanimalo da stvar istera do kraja, a rektor Marija Bogdanović je imenovala komisiju za raščišćavanja stanja na tom fakultetu takvog sastava da je bilo jasno da ta komisija ne treba ništa da uradi (što se i dogodilo).
Viša škola za obrazovanje vaspitača je sada veštim vođenjem zapisnika na Učiteljskom fakultetu, različitim organima Univerziteta u Beogradu i same više škole pripojena Učiteljskom fakultetu. Tačnije rečeno, Učiteljskom fakultetu su pripojena lepa zgrada od 4.000 i plac od 3.000 kvadrata na Dedinju, direktorka više škole Danica Džinović-Kojić je najzad izabrana za profesora i dala je intervju iz „raskošne kuće u Žarkovu“, pošto je „u Beograd došla bez krova nad glavom, bez ičega“ itd. Drugim rečima, svako iz akreditacionog zabrana dobio je šta je poželeo.
Viša medicinska škola u Ćupriji takođe nije dobila akreditaciju. Ona je jedina takva škola u Srbiji koja je postala član Evropske asocijacije viših škola i fakulteta za medicinske sestre, ima odličnu saradnju s jednom odgovarajućom visokom školom u Norveškoj, ima veoma veliku, lepu i dobru zgradu, odlično opremljene laboratorije itd. Na njoj predaju dekan Medicinskog fakulteta u Kragujevcu Nebojša Arsenijević, njegov brat Slobodan Arsenijević, profesor na tom istom fakultetu i predsednik Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta i još 12 drugih nastavnika sa Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, svaki po 2-3 predmeta. Priča je znatno šira i dublja, a u ovom kontekstu je dovoljno reći da je toj školi najavljeno sa Medicinskog fakulteta u Kragujevcu da neće dobiti akreditaciju, a sada se uprava tog fakulteta raspituje za pripajanje te škole (čitaj zgrade i opreme) kao isturenog odeljenja, odnosno kao primer dobre burazerske akreditacije.
Sada još ostaje da se te dve škole izbrišu iz registra pravnih lica, pa da sve dođe na svoje mesto.
Predsednik komisije Antonijević najavio je nedavno da će rad na akreditaciji svih državnih i privatnih univerziteta u Srbiji, sa njihovih oko 200 fakulteta, početi možda oktobra ove i završiti se do juna 2009. To je brzina rada s kojom se ulazi u svetsku istoriju akreditacije. Sada nam još samo ostaje da nacrtamo shemu rođačkih i stranačkih veza, pa da se pripremimo za taj veliki čin akreditovanog ulaska u evropski obrazovni prostor i svetlu budućnost našeg visokoškolskog obrazovanja, a u ime DSS-a, žiro-računa i svetih nekretnina.