Aleja zaslužnih građana

Pa uzmemo da vrtimo programe koji su nama dostupni, kad začudo svuda isto, na televiziji je samo on, prokleta crna hronika i šilokurke, kako se kod nas zovu te „vip“ ličnosti. Kad vidim koliko mladih ljudi gine koji nisu ni kročili u život, pitam se kakvu propast gura ova naša lepa Srbija.

Šta je uzrok da se mladi guraju u sopstvenu propast i nesreću. Pa nam tako stiže i vest da nas je napustio pevač Šaban Šaulić. Dobar pevač, ali što se kod nas kaže čovek se napevao, proputovao, zaradio, ostavio potomke, ali sudbina je sudbina, šta se tu može. Moje iskreno sažaljenje i neka mu je laka zemlja, neka živi ostatak.

Kad sam pominjao sudbinu, pade mi na pamet da pretresem i moju sudbini kletu. Moj deda rodi se 1903. i na samom porođaju ostane siroče jer mu umre majka. Sirotinja je to pa kao mlad pođe u nadnicu tamo-vamo za korom hleba. Tako ga put odvede u Beograd da radi po građevinama koje su se radile u to vreme. Kažu da je bio vešt majstor. Kada se osnovalo građevinsko preduzeće RAD Beograd, počeo je tamo da radi, išao je Beograd pa u selo da to ne propadne i tako sve do stečene penzije od koje se odreče u korist države, da se proveriti, 25 godina penzije pokloni i nikad ne zažali. Bio je mnogo pobožan i čestit čovek. Požive 90 godina i sahranismo ga kako dolikuje, da i na onome svetu pozdravlja šajkačom od koje se nikada nije odvajao.

Moj otac rođen 1930. pođe očevim stopama, zaposli se u firmi RAD Beograd, pa isto Beograd – selo i tako stalno da ovo u selu ne propadne.

Kad je deda čuo da su moga oca stavili na rang-listu za stan, odmah ode u Beograd i zamoli da ga skinu sa liste, ne treba to njemu, on ima kuću u selu i mora tamo da se vrati da živi, pa tako i bi.

Rodih se i ja, muško dete, svima milo, dobiše radnika u kuću, ali se vreme promeni pa ja postadoh rob proklete zemlje i propale poljoprivrede.

Ali hvala Bogu, živi smo, zdravi i dobri upamet.

Pošto mi otac još šeta ovom zemljom i sam se čudi kako dožive 90, meni je palo na pamet da i ja dođem do Beograda da se raspitam gde se kupuje grobno mesto u Aleji zaslužnih građana dok se to nije popunilo, jer ne znam kolika je ta parcela.

Bio sam samo jednom na sahrani pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću. Ali sada vidim da svi hoće u aleju. Pošto sam zakasnio za dedu, neka bar moj otac šeta Beogradom na onom svetu kad nije na ovom jer i mi smo zaslužili.

Autor je zemljoradnik