„SSP je Legija stranaca, a NS politički abortus“: Ispovest dugogodišnjeg člana Demokratske stranke

Velečasni Petroviću, blagosiljajte ili prokunite. Ja sam spreman na sve opcije, osim na onu da oćutim i pravim se da ne primećujem ono što svima bode oči.

Već sam u nekoj vrsti opozicione epitimije, svoj krst ili zvezdu nosim sa pobožnim/marksističkim mirom, tako da moj status ne može biti značajnije promenjen posle ovog iskrenog provetravanja duše.

Moji tekstovi su za šest godina kontinuiranog objavljivanja opravdano dobili naziv – aleksandrike. O aktuelnom režimu dovoljno sam pisao i prema istom ponosno i postojano zadržao moralnu, političku, profesionalnu i svaku drugu vrstu distance.

Ova napomena, oče Dražo, neophodna je zbog razdražljivih Tviter kerova, lažnih moralnih sudija, virtuelnih naloga realnih licimura koji uobražavaju da svojim tastatura aktivizmom mogu upravljati javnim mnjenjem.

Ako treba, ponoviću – Aleksandar Vučić pokazuje jasne znakove amencije i derealizacije. Prevod: amencija je kvalitativni poremećaj svesti, posebna forma bezumnosti i misaone inkoherentnosti; derealizacija je patološki izmenjeni subjektivni doživljaj objektivne stvarnosti. Vučić polako, ali sigurno, gubi sposobnost kontrole i koordinacije svojih postupaka.

Njegova smena postaje naša sudbinska nužnost!

Državni brod bije najveća bura, a na krmi nema nikoga sa kompasom i jasnom vizijom. Još gore! U potpalublju pijana posada sa poludelim kapetanom broji plen posle jedanaest godina piratske vlasti.

Jedan deo putnika i dalje ne shvata da je brodolom neizbežan, drugi deo se pretvara da je na kruzeru, dok treći neuspešno pokušava da organizuje pobunu.

Gde je u svemu tome srpska opozicija? Kako je opisati, analizirati, proceniti bez precenjivanja i potcenjivanja?

Kvalitet zakona određuje karakter države, po kvalitetu potreba prepoznajemo karakter društva, a po vrednosnom sistemu i postupcima normiramo karakter grupe ili pojedinca.

Ako narod dobija vlast kakvu zaslužuje, zbog kakvih zasluga je Srbiji zapala ovakva opozicija? Ili je opozicija samo naličje vlasti, njen proizvod, nuspojava?

Početak leta otvorio je toliko željeni drugi front na političkom bojištu. Prva linija kontakta dve sukobljene strane bila je skupština gde su opozicioni poslanici vežbali svoj prag tolerancije i retoričke sposobnosti. Druga linija povučena je na ulici.

Protesti su izgledali kao puzla koja je nedostajala da bi se režim naterao ne samo na defanzivu, već da se ogoli do kraja i prikaže kao anahron, prevaziđen, kao strano telo, maligni tumor koji mora biti odstranjen radi zdravlja i budućnosti svih nas.

Tri meseca kasnije protesti su upali u prazan hod.

Ali, oče Dražo, ako je režim bio kriv za njihov početak, ko je odgovoran za tok i ishod protesta ako iste opozicija najavljuje, organizuje, obezbeđuje, zakazuje i usmerava?

Imamo li pravo da tražimo odgovornost?

Srpska opozicija je uvek imala svoje ime, prezime, lik, delo, prepoznatljivost. Smenjivali su se opozicioni prvaci, ali su to uvek bile jake ličnosti koje su vodile jake organizacije.

Ko je danas lider opozicije? Ima li Srbija uopšte opoziciju u pravom smislu te reči?

Po nategnutoj analogiji i standardima postmoderne Vučiću se nameće njegov politički, vremenski i vrednosni antipod Dragan Đilas.

Uz dodatni lični animozitet i generacijsku bliskost ovaj duel prihvaćen je i od medija i od masa kao jednačina bez nepoznatih, ali sa uvek istim rezultatom.

Kakva je partija koju je stvorio Vučić odavno znamo, ali zašto istim instrumentima, aršinima, skalama i mernim jedinicama ne merimo Đilasovu stranku? Da probamo, duhovniče Petroviću?

SSP postaje kontejner opozicije. Poslednji transfer (Samofalov) to pokazuje i dokazuje.

Stranka liči na političku Legiju stranaca. Svi oni koji su počinili neki zločin prema „matičnoj“ partiji beže u SSP kao na „slobodnu teritoriju“ gde im se sve prašta i poklanja novi početak.

Kolika je cena indulgencije samozvanog opozicionog pontifa, Vi, oče Dražo, po kanonskim zakonima morate znati, ja o tome mogu samo da nagađam.

SSP nije obično stovarište, to je kontejner sa pet zvezdica. Ugrađena su mu luksuzna vrata koja se otvaraju uz pomoć senzora koji bez greške osete višak ambicije, a manjak morala.

Unutrašnjost je pretvorena u bubanj moderne veš mašine koja služi da posle nekoliko uzastopnih centrifuga intervjua na niskoj temperaturi, na programima ujedinjenih grupnih medija, skine svu prljavštinu koju nove vedete donose sa sobom.

Ovaj ariel-tretman za pranje biografija može se primeniti bez omekšivača, bez pretpranja, čak i u hladnoj vodi.

Izlazno crevo direktno vodi u septičku jamu gde se trenutno koprca beba koja je bačena zajedno sa prljavom vodom – bivši potpredsednik, bivši prijatelj, bivši političar, bivši Dejan Bulatović.

SSP je skladište nuklearnog otpada, materijal koji nije sposoban za novu fisio-fuzionu reakciju, za stvaranje nove vrednosti i rast političkog potencijala. Ti „partnerski“ otpaci nesposobni su za funkcionalnu reaktivaciju i masovnu proizvodnju energije.

Naprotiv, oni postaju hazardno toksični za svoju okolinu i deluju pogubno na ono što je opoziciji nasušno potrebno – saradnja i jedinstvo.

Da budem do kraja iskren, oče Dražo, sloboda i pravda su velike i plemenite reči, a plemenite reči uglavnom služe da prikriju neplemenite namere.

Kakvu nam slobodu u privredi Đilas nudi ako se zalaže za mešanje, arbitražu i intervenciju države?

Kakvu nam slobodu medija nudi bivši akcionar Presa i Pinka? Kakvu nam pravdu u sportu nudi gradska mecena crveno-belog stuba propalog srpstva?

Znam, znam, duhovniče, citiraćete mog omiljenog predsednika Milanovića, „šaraj malo, Dikiću“.
Hoću.

Narodna stranka je DSS-ov mrtvorođeni blizanac, a Vuk Jeremić Koštuničin uveli različak.

Žalosna je sudbina stranke koja je sama izabrala brisani prostor između nacionalista i građanista, a nije ni jedno ni drugo.

Narodna stranka je politički abortus. Ona će nestati u ponoru Bermudskog trougla Vučića, Đilasa i Prve Srbije. Upala je u taj ambis svojom nesposobnošću i neodlučnošću.

Dovodite Miršajmera, izbegavate Hila, a ne želite bocu Bocan- Harčenka?

Hoćete referendum za KiM, nećete u Brisel? Ne podnosite šminkere, talk to the hand EU i upoređujete Srbiju sa Norveškom i Švajcarskom? Pa to su sve stavovi lajt varijante pokojne SRS.

Zašto se ne fuzionišete u Patriotski blok? Ionako tvitovi vaših prvaka liče na kombinaciju filozofskih vratolomija Nestorovića i Vacića?

Umesto da u ovom delikatnom periodu po Srbiju, Evropu i svet, kompenzuje odbijanje poslaničkog mandata korišćenjem svoje međunarodne reputacije i krene u diplomatsku inicijativu na najvišem nivou, čime bi stekao sve atribute modernog evropskog lidera, Vuk Jeremić organizuje književne dvoboje Protića i Lompara.

Zamislite da je Đinđić u godini raspleta sučeljavao Kalajića i Basaru? I onda se čudi kada mu puč u stranci sprema šef poslaničke grupe koga vole kamera, žene i pobunjeni građani na ulicama.

Ovaj raskol samo pokazuje nemoć, ispraznost i neubedljivost srpskih desničara, bilo da su se razvijali uz harvardski piano ili trsteničku dugmetaru.

Na kraju, duhovniče Petroviću – ironija sudbine. Demokratska stranka je odlaskom Šutanovca proterala aristokratiju kruga dvojke, ali sa sebe nije skinula njeno prokletstvo.

Dvojka u procentima prati je kao usud u svakom istraživanju, pa se postavlja pitanje da li građani uopšte imaju potrebu za Demokratskom strankom koja više ne govori drugima šta treba da se radi, već radi ono što drugima treba.

Na njenom čelu su upravo onakvi ljudi kakve narod navodno traži – novi, stručni, pošteni. Izgleda da je ispalo po onoj narodnoj – e sad neću ni kako ja hoću. Tragično, tužno, razočaravajuće.

Toliko, oče Dražo, od mene u ovoj ispovedaonici. Ispovedih se i dušu svoju olakšah. Kajem se ako sam bilo koga uvredio. Sada mogu lakše da hodam subotom bez ovog tereta kojeg sam se ispovedanjem oslobodio.

Do pobede, u koju i dalje verujem i za koju se i dalje borim!

Autor je lekar, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.