Aleksandar i Kriger

OK. Pošto joj je otmičar u stanu i prisiljava je da pođe s njim, Marija Tihom u telefonskom razgovoru saopštava da će otići u šetnju sa Ratkom. A onda drug Mrki, zato što je prošlo vreme improvizacija iz ‘41. i akcije se planiraju matematičkom preciznošću, uključuje mozak i mozga. I zaključuje da je, s obzirom da oni ne poznaju nikakvog Ratka, Marija sigurno htela da im nešto kaže takvom porukom. A pošto se ratnik na nemačkom kaže Kriger, jasno je da je upravo sa čovekom koga tako grozničavo traže. Šta ti je partizanska mozgalica.

Pa, pošto mi ne znamo kako je Saša, ne onaj partizanski iz prvog posleratnog filma, nego ovaj Borisov našao našeg Krigera-ratnika-Ratka Komadića ostaje nam samo da se bavimo banalnostima i bedastoćama kojima smo udostojeni od pomenutog dvojca, putem dobro obaveštenih izvora bliskih…. koje, u nedostatku zvanične verzije, tako izdašno prenose i citiraju mediji. Ali i u tom đubrištu dobar kolumnista može da nađe inspiraciju i tezu za svoj tekst. I da je nađe i da je razradi. Izokola po svom običaju. Da se vlasi ne dosete.

A Aleksandar? Strpljenja, nisam zaboravio. Dakle, najveći Kriger-ratnik u istoriji nije naravno drug Komadić, kako tvrde njegovi fanovi prof. Čavoški i drugarica Bulatović, već naravno jedan jedinstveni, opšte poznati i priznati Aleksandar Makedonski, koga zbog svega što je učinio nazivaju i Veliki. Naravno da je nemoguće na ovako malom prostoru nabrojati sve bitke koje je dobio i sve razloge zbog kojih se baš Aleksandar smatra najvećim vojskovođom u istoriji, ali je moguće nešto od svega toga barem pomenuti.

Elem, spremajući se u pohod na Persiju, velikog vladara Darija, Aleksandar je već u prvoj bici na Graniku pokazao svoju hrabrost. Kada su mu proroci i savetnici savetovali da u bitku ne kreće, jer po predanju mesec Desija nije pogodan za pohode, prosto je naredio da se odmah promeni ime tog meseca i da se od tog trenutka zove Artemisija, a kada su mu rekli da je i doba dana kasno za stupanje u borbu, odgovorio je da ne može dopustiti da se Helespont, preko koga je već prešao, postidi pred Granikom i sa svojom konjicom jurnuo u nabujalu reku. I u borbi jedan na jedan, prsa u prsa, izvojuje jednu od svojih prvih pobeda.

Ah da, još jedna sitnica. Aleksandar je uvek, ne samo jahao na čelu kolone, već je i na svom šlemu imao veliko belo pero, koje su svi mogli da vide. Isto je bilo i u svim drugim bitkama, poput one kod Isa koja je ovekovečena i u poznatom istorijskom spektaklu…

Ali, ako je najveći, Aleksandar nije jedini vojskovođa čije se ratne veštine i podvizi pamte, a slava seže do današnjih dana. Svi znamo za Hanibala zato što je sa slonovima prešao Alpe i napao Rimljane na njihovom tlu i najvećeg rimskog vojskovođu i državnika Gaja Julija Cezara, koji je ratujući sa Galima izvojevao legendarnu pobedu kod Alesija, tako što je podigao bedem oko opsednutog grada u kome je bilo oko 170.000 branilaca a onda i bedem iza sebe koji je sprečio galskog kralja Vercingetorikusa i njegovih 300.000 ratnika da pomognu svojim saplemenicima.

Znamo i Napoleona i sve njegove pobede, ali znamo i Kutuzova koji je nadmudrio velikog francuskog vojskovođu i cara.. Znamo za stotine i hiljade kraljeva, careva, vojskovođa, generala, maršala, i komandanata koji su tokom istorije svojom ratnom veštinom, strategijom ili hrabrošću izvojevali pobede u bitkama koje se pamte i izučavaju na vojnim akademijama. Znamo kako je vojvoda Stepa Stepanović pobedio u Cerskoj, a kako vojvoda Mišić u Kolubarskoj bici.

Čuli smo i priču o drugu Titu i njegovom lukavstvu sa rušenjem mosta na Neretvi, ali o ratnim podvizima Krigera Komadića ne znamo ništa. Ili barem ja ne znam ništa o njegovoj vojnoj veštini i pobedama koje je u ratu izvojevao i kojima se on i njegovi fanovi ponose. A nije da se nisam raspitivao.

Jer kad kažeš Ratko Mladić svi pomisle na opsadu Sarajeva i Srebrenicu. Svi znaju da je svojim vrelim topovima pomenuti tri godine zasipao artiljerijskim plotunima grad, u kome je, naravno, osim nedužnih građana bilo i neprijateljskih vojnika, kao i da su nakon oslobađanja Srebrenice netragom nestali mnogi njeni stanovnici. Od kojih su neki bili pripadnici neprijateljske vojske koja je pobeđena, dakle ratni zarobljenici, a neki ni to. Ali, iako prof. Kosta kaže da je balkanski ratnik dobio sve svoje bitke, ni on ne navodi koje i gde. Tako da ja i pored najbolje volje ne znam čime je to ratnik Ratko zaslužio oreol pobednika.

I tu nastaje problem. Jer, oni koji tvrde da je ratnik Ratko u stvari ratni zločinac navode mnoge dokaze u prilog toj tezi, a oni koji tvrde da je heroj – ni jedan. Uključujući i njega samog koji samo gordo izjavljuje da je branio svoj narod, ne navodeći gde i kako. U svemu tome ni ja ne mogu biti od neke pomoći, jer jedino što znam jeste da je Komadić ratnik svojevremeno, iako je njegovoj državi pretila realna opasnost sa zapada otišao sa gotovo svom svojom vojskom na istok! Tu se nekim ratnicima i ostalim civilima koje je pobedio zameo svaki trag. Pa su morali da kopaju duboko i većinu nađu ispod zemlje.

Sa druge strane, neprijatelji ratnika Ratka su na izvolte imali zapadni deo njegove države sa sve glavnim gradom. Koji nisu zauzeli iz sažaljenja prema Ratku i njegovom narodu. Mada neki tvrde da su njemu omrznute SAD izvršile pritisak na njegove neprijatelje, da ne zauzimaju ratnikov glavni grad, jer bi time samo stvorili nepotrebnu humanitarnu katastrofu.

Shodno tome zaključujem, u nedostatku drugih argumenata i činjenica, da je u jednom trenutku najveći Kriger naših naroda vođen svojom glupošću, nesposobnošću, manjkom ratne strategije, željom za osvetom Turcima ili ko zna čime, ugrozio opstanak sopstvene države i naroda. Sva sreća da Ratko Kriger nije samuraj jer bi u tom slučaju morao barem tri puta da izvrši harikiri kako bi sprao sramotu sa svog imena. Koje bi sada Kosta, Ljiljana i ostali da stave uz rame Aleksandru, Hanibalu, Cezaru, Napoleonu ili barem Kutuzovu.