„Zaprepašćujuće neznanje Aleksandra Martinovića“: O pokušaju ministra da ospori moralni intergritet studenta Pavla Cicvarića

Ali ima tu još nešto. Hoteći da ospori moralni integritet studenta Pavla Cicvarića – koji je tokom i posle svog odvažnog i britkog govora na skupu „Srbija protiv nasilja“ bio pozdravljan gromkim ovacijama prisutnih građana – Aleksandar Martinović je gotovo čitavu svoju pažnju usredsredio ne na ovoga studenta, već na njegovog oca za koga do tada nisam ni čuo te ne mogu ni da potvrdim ni da osporim istinitost Martinovićevih tvrdnji.

Uostalom, to je irelevantno za ocenu moralnog integriteta Pavla Cicvarića jer je on upravo svojim istupanjem na pomenutom skupu dokazao da je sklon beskompromisnom uspravnom hodu i mišljenju, tj. da ima kičmu i moralni integritet.

No, ono što je bitno u Martinovićevoj skupštinskoj diskusiji jeste sam način koji je pokušao da degradira ličnost Pavla Cicvarića.

U osnovi tog pokušaja leži logika – kakav otac takav sin, koja svedoči o primitivnom tribalističkom, plemenskom mentalitetu našeg univerzitetskog predavača. Iz tog ugla gledano, on pojedinca ne tretira kao nosioca samostalnog individualiteta, već kao puki otisak njegovog porodičnog „bekgraunda“.

Naravno, ovde ne govorim o porodici Cicvarić, jer o tome ništa ne znam, već o Martinovićevom shvatanju da porodice nisu skup realativno individualizovanih ličnosti, već da su članovi porodice potčinjeni Ocu kao njenoj glavi. Naravno, i kad su članovi porodice osobene ličnosti, to ne znači da između njih ne može da postoji odnos uzajamne empatije i poštovanja prema porodičnoj tradiciji.

Naprotiv, samo se samostalne ličnosti mogu uzajamno istinski poštovati. Sve ostalo je samo zahtev za pokornošću prema nekom navodno vrhovnom porodičnom autoritetu. Martinović, iako ima, ako se ne varam, titulu univerzitetskog profesora, izgleda da nije čuo za opštepoznati fenomen pobune dece protiv svojih roditelja, bar u jednom periodu njihovog odrastanja, kada deca hoće da im se prizna pravo na vlastitu ličnost.

Ali, ono što je zaista zaprepašćujuće jeste to što Martinović ne pravi distinkciju između političkog delovanja u njegovom najširem smislu i profesionalnog bavljenja politikom, što je posledica njegovog elementarnog nepoznavanja pojma građanina. Liberalne demokratije počivaju na postulatu da su građani nosioci izvornog suvereniteta, te da zbog toga, kako to stoji u Francuskoj deklaraciji o pravima čoveka i građanina, nijedno telo, ni pojedinac ne mogu vršiti vlast ukoliko ih za to prethodno nisu ovlastili građani.

Štaviše, građani imaju pravo na građansku neposlušnost, pogotovo ako im je konkretna arbitrarna vlast uzurpirala njihov izvorni suverenitet. Jer, kako to ističe utemeljilac pojma građanska neposlušnost Džon Lok, „ko će biti sudija o tome da li njegov poverenik radi pravilno ili u skladu sa ovlašćenjem do onaj ko ga je odaslao i ko mora, pošto ga je odaslao, da još raspolaže vlašću da ga odbaci kada prenebregne ovlašćenje. Narod će biti poslednji sudija“.

Svaka građanska neposlušnost nužno jeste politički aktivizam, ali izjednačavati to sa profesionalnim bavljenjem politikom jeste potpuni nonsens. Svaki punoletan čovek je građanin, pa prema tome i svaki student. Poznato je da se 1968. razvio širom sveta levo nastrojeni studentski pokret pod parolom „Budimo realni, tražimo nemoguće“.

Po Martinoviću, svaki od tih studenata, a bilo ih je na milione, već je postao političar i mora da se nauči da prima udarce. NJegova namera je providna; on hoće da depolitizuje studente: samo depolitizovani student je dobar student. Jer on zna da su studenti i uopšte radikalizovana mladost velika pokretačka snaga, te je stoga spreman da svakog politički angažovanog studenta bez ikakvog osnova ponižava u strahu da će mu prirodna mladalačka žudnja za pravdom i istinom ugroziti parazitsko sedenje u „fotelji“.

Ali, mislim da će mu se njegov govor vratiti kao „bumerang“. Jer je poznato da dijamant – a studenti su naš dijamant – što ga više pritiskaš, to više zasjaji. Studenti su se uvek rukovodili etikom otpora prema svakom represivnom, manipulativnom i autokratskom režimu. NJihova politizacija nam vraća nadu u spas Srbije.

Stoga čestitam Pavlu Cicvariću na izvanrednom, briljantnom javnom nastupu, a Martinoviću bih preporučio da pročita neki mali priručnik o elementarnim političkim pojmovima. I na kraju, nije svaki masovni protest protiv vlasti poziv na rušenje poretka.

U konkretnom slučaju, reč je o pozivu na uspostavljanje liberalno-demokratskog poretka, jer danas u Srbiji takav poredak ne postoji, već jedino samovlašće.

Da, tačno, narod će biti poslednji sudija.

Autor je pisac i prevodilac brojnih teorijskih knjiga

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.