Sve je počelo sa „neću glasati za Vuka, nema decu“

Ne tako davno Srbija je bila jedna zemlja sa izrazitim malograđanskim shvatanjima gde se nije trpela i bila žigosana svaka razlika i postojala kritika svega što odstupa od onog što se smatralo uobičajenim, normalnim.

Tako je bilo i sa bračnim i porodičnim statusom. Svako koje je odstupao od onog što je poželjno i većinsko, a to je pomenuti status, bio je stigmatiziran do te mere da se to smatralo delom njegovog ličnog identiteta.

Tako su se ljudi identifikovali i prepoznavali kao neženje, raspuštenice, bezdetni. Neoženjen čovek ili neporodičan ili bezdetan nije se uklapao u poželjnu matricu domaćina. Ali, uprkos eroziji takvih shvatanja i dalje imamo ozbiljne ostatke takvog morala kod starijih ljudi u našem društvu.

Takav sistem vrednosti je naravno primenjivan i na vrednovanje političara. U Srbiji, u skladu sa njenim tradicionalnim i patrijarhalnim vrednostima, bračni i porodični status vodećih političara nikada za javnost nije bio nevažan, iako možda i nije bio naročito presudan u smislu glasanja za njih.

O bračnom statusu, broju dece ili nemanju dece, čak i njihovom polu, javnost je bila solidno upoznata, iako to nije bilo ni od kakvog značaja za samu politiku i njene rezultate. Međutim, birači često ne misle tako i zato su neretko to isticali kao vrlinu ili manu političara.

Tako su oni kojima je Vuk Drašković bio antipatičan znali da kažu da ne bi glasali za njega upravo zbog toga ili i zbog toga što, navodno, ljudi bez dece neće brinuti o budućnosti države pošto nemaju svoje naslednike koji će živeti u njoj ili bar ne koliko oni sa decom. Tadašnja vlast koja ga je satanizovala i klevetala (npr. vlasnik vile na Ženevskom jezeru) po mnogim osnovama ipak se nije spuštala na onaj krajnje lični, intimni nivo da iznosi osetljive detalje iz privatnog života.

Nasuprot tome, glasači V. Šešelja su veoma cenili to što on ima puno dece, tri sina (tradicionalni srpski ideal!) – kao tri vojnika, tri junaka. U Srbiji se u duhu ratničke tradicije muškarac posebno vrednovao kao potencijalni ratnik za svoju otadžbinu. Isto tako, nakon njegovog izbora za predsednika države, saznalo se i za V. Koštunicu da je u braku, ali bez dece, pošto je do tada najšira javnost veoma malo bila upoznata o njegovom životu.

Uprkos izvesnom ugledu koji je uživao, o njemu se donekle podsmešljivo govorilo da navodno ima puno mačaka koje bi valjda trebalo da budu nekakav surogat ili kompenzacija za nedostatak dece jer kako, zaboga, popuniti taj višak vremena koji bi trebalo posvetiti deci.

Tako da ovaj skandal sa Martinovićem nije nekakav izuzetak u našem političkom životu i novina koja bitno odstupa od sistema vrednosti i shvatanja prosečnog žitelja ove zemlje. Niti je to neka neoprezna i iznuđena izjava u žaru rasprave, kako ga pravda njegov stranački kolega Đuka, jer mu je to takav treći gaf zaredom za skupštinskom govornicom – napadi na ljude ad hominem (pre toga, napad na porodicu studenta Cicvarića, na Mikija Aleksića).

Martinović zna da bi takva izjava-uvreda mogla naići na povoljno tlo u njegovom većinskom biračkom telu većinski sastavljenom od ljudi patrijarhalnih shvatanja.

Međutim, Martinović kao da gubi iz vida da vređanje i omaložavanje po toj ličnoj osnovi teško može biti diskriminatorno i selektivno i kad postoji takva namera, tj. da se odnosi i ograniči samo na one koje ne volite i želite da uvredite, a ne i na mnoge druge koje niste hteli da uvredite.

Zato je ono kontraproduktivno po njega. Iako će on verovatno poentirati kod dobrog dela biračkog dela svoje stranke i koalicije kojoj pripada, a koje obično nazivamo penzionerima, a radi se o starijem i nešto mlađem stanovništvu koje je, kao takvo, najviše sklono takvim patrijarhalnim shvatanjima, stereotipima i predrasudama, on će na drugoj strani izgubiti možda i više od toga.

Ne možete vređati i nipodaštavati predstavnike opozicije a da u isto vreme ne omalovažite i uvredite svoje stranačke i koalicione kolege, ali i svoje glasače (ako vas za tuđe nije briga) jer je teško poverovati da se i taj deo populacije u pogledu bračno-porodičnog statusa u proseku imalo statistički razlikuje od poslanika opozicije. Siguran sam da je i među poslanicima SNS-a i njihovih koalicionih partnera situacija slična.

Jer, zašto bi bila drugačija? Čak i da se radi o nekoj desničarskoj političkoj opciji koja se zalaže za porodične vrednosti i umnoženje nacije situacija ne bi bila drugačija jer se ni oni u proseku ne mogu pohvaliti svojom natprosečnom biološkom reprodukcijom i porodičnom demografijom, uprkos ideologiji koju zastupaju. Tako da dobar deo njegove pljuvačke pada i na njegove stranačke drugove.

Ovo što smo čuli od Martinovića za mene je samo repriza sličnih slučajeva u prošlosti. I ranije se na raznim sednicama skupštine, što lokalne što republičke, moglo čuti nešto tako, ali bez ovako burnih reakcija. Takođe, moglo se čuti i u TV emisijama kada je, na primer, D. M. Palma, poznat po svojim patrijarhalno-porodičnim vrednostima, pomenuo bezbračni status jedne političarke zbog čega je voditeljka (Olivera Kovačević) oštro i adekvatno reagovala.

Ali, najbolji primer takvog vređanja je verbalni sukob Tome Nikolića i Nataše Jovanović u vreme kad je Toma pocepao radikale i osnovao SNS. Tada je u parlamentu Nataša Jovanović prosto siktala na Tomu što je napustio obožavanog, nepogrešivog i nezamenljivog vođu. U tom obračunu on joj je, kao uzgred, napomenuo sa govornice, da je on, za razliku od nje, oženjen i porodično ostvaren čovek.

Verujem da i omalovažavanje obrazovanja Mikija Aleksića može biti kontraproduktivno po Martinovića pogotovu zato što se i sami glasači, pa i članovi SNS-a ne mogu pohvaliti naročitim obrazovanjem i uspehom u školi, pa se zato mogu i sami prepoznati u tom omalovažavanju.

Sem toga, ovakav „porodičan“ stav veoma pojednostavljuje svu složenost ovog pitanja, a to je da mnogi porodični ljudi uživaju u kučnim ljubimcima. Ponekad ih čuvaju upravo zbog same te dece (kako bi im obogatili detinjstvo odrastanjem uz kućne ljubimce), a ne zato što su bezdetni. Takođe, nasuprot tome, mnogi koji žive usamljeničkim životom ne čuvaju kućne ljubimce.

Ovakav stav oslanja se i na jednu drugu dimenziju, a to je siromaški moral. Do ne tako davno, Srbija je bila veoma siromašna seljačka zemlja. U takvoj zemlji nije bilo mesta za kućne ljubimce, što je relativno nova pojava u nas.

Psi i mačke su imale svoju važnu pragmatičnu ulogu u sistemu utilitarnog seljačkog morala koji je znao samo za neposrednu korist u cilju golog opstanka. Psi su služili isključivo za čuvanje kuće i imanja i stoke, a mačke da love štetočine. Uloga ljubimca je bila drugorazredna; sporedna i uzgredna.

Čak su i golubovi znali da završe na trpezi, iako im to nije bila primarna svrha. Svi oni koji bi tim životinjama poklanjali više pažnje, vremena i novca, od uobičajenog i očekivanog, čak i kad je standard života osetno porastao, pežorativno su od strane zajednice stigmatizirani i nazivani kučkarima i mačkarima. U prevodu bi to značilo da se radi o dangubama, badavadžija, društveno beskorisnim osobama.

Zato se i danas neretko gleda sa prezirom na ljude koji često šetaju pse, pa im se iz ugla društvenog pragmatizma zamera što ne šetaju decu, a ima i onih iz ruralnih sredina koji bi im zamerili što ne napasaju kravu jer ona barem daje mleko. Setimo se samo koliko se i u samom Beogradu veoma neblagonaklono gledalo na vlasnike pasa koji su u vreme zabrana kretanja u toku pandemije korone dobili privilegiju da ih izvode u šetnju.

A zapravo, cela ova rasprava ili vređanje je počelo zbog toga ko više voli deci i da je u stanju je da oseti empatiju kada se radi o njihovom stradanju, pogotovu onako masovnom kako je to bio slučaj u nesrećnoj osnovnoj školi.

U vezi s tim, kod nas je veoma rašireno shvatanje da je preduslov empatije sa oštečenima i onima koji stradaju posedovanje istih osobina ili statusa kao onaj koji strada ili prolazak kroz slično iskustvo. Da biste shvatili gubitak dece i osetili saosećanje navodno je neophodno da ih i sami posedujete. A u nekim slučajevima neophodno je i da posedujete dete određenog pola.

Tako će mnogi izjaviti, pogotovu na društvenim mrežama, da kada se desi slučaj silovanja i ubistva ženskog deteta da su oni kao očevi ženskog deteta najviše pogođeni time, iako i među tim ubicama i silovateljima ima i porodičnih ljudi. Kao da je nemanje ćerki hendikep da bi se razumelo stradanje tuđih ćerki i saosećalo sa njima.

Tako je i bivši ministar Nebojša Stefanović neposredno posle saznanja o ubistvu Tijane Jurić izjavio na konferenciji za medije da bi, kao otac ženskog deteta, on lično presudio ubici-monstrumu, otvoreno govoreći da bi zaobišao institucije sistema i posegao za jednim predcivilizacijskim metodom ličnog sprovođenja pravde iako je bio na čelu institucije koja je nastala upravo zbog suzbijanja takvog ličnog posezanja za pravdom.

Međutim, on je znao da su takve reči veoma popularne u narodu koji je za stroge i preke metode prema teškim prestupnicima i za vaninstitucionalno poravnanje računa u takvim slučajeva, tj. da će izjava naići na veoma povoljno tlo.

Autor je sociolog iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.