Aleksandar Tišma, junak: Sto godina od rođenja velikog pisca

Oduvek se o ovom vrsnom i kontroverznom piscu govorilo kao o stvaraocu – pripovedaču, pesniku, prevodiocu, uredniku, esejisti, putopiscu, autoru dnevničkih zapisa – retko ili gotovo nikako kao o književnom junaku, premda je našao svoje mesto u prozi srednje generacije pisaca, poetički raznorodnih, kao što su Dragan Velikić i Laslo Blašković.

No možda je upravo u fikcijskim potencijalima Tišmine ličnosti lakše naći odgovor na tajnu dara posmatranja i beleženja u kom veliki pisac nije oskudevao. Tišma u proznom tekstu koji kadrira njegovu ličnost i delo nije tek ime lica – već je ime sna o slavi za kojom opsesivno tragaju mnogi stvaraoci.

Opsednut ratom, smrću i mutnim erotskim strastima koliko i složenim odnosom iskustva i umetničke mašte, Aleksandar Tišma deluje kao mogući srodnik Ernesta Hemingveja, premda su njegove izjave da svoja osećanja čuva za pisanje kritičari radije pripisivali hladnoći karaktera nego poetičkom izboru. Međutim, baš te reči odaju svest da se emocije u književnom delu najlakše falsifikuju kada se opisuju umesto da se evociraju. Tišma se revnosno posvetio literarnom evociranju, i tu je njegova poetika najsličnija Hemingvejevoj.

Tišma je bio svestan koliko nemoći jezika da opiše zlo, toliko i ljudske ambivalentnosti prema zlu. Prvi je slikao dželate i žrtve koji su na sablasno sličan način rastrzani protivrečnim željama. Njegov je stil težak i hladan, grub i tačan, kao ruka silnika koji zna gde se udara da najviše zaboli; stil se ne menja čak ni kad piše putopis.

Prividno daleko od rata i zla, prividno oslobođen ograničenja koje nameće nestalnost jezika, putopis je izazovno žanrovsko mesto ambivalentnosti: kako lutanje pretvoriti u pravilnost, kako biti presuditelj i arbitar mestima, situacijama, naravima i konceptima koje vidimo kratko, iz jedne perspektive?

Čovek koji se rodi u pograničnom selu kao Tišma u Horgošu i koji od granice pamti pucnjeve iz pravca karaula i prepričavanja iz opštinskog zatvora u koji su dovođeni begunci na batinjanje, naprosto ne može da prihvati „zvonku prazninu“ neke evropske čekaonice „visoke kao crkva“, a smatra da bi trebalo napisati studiju o švajcarskim železničkim stanicama, „tim polugama brzog i sigurnog kretanja i tvrđavama profesionalne odgovornosti“.

U Švajcarskoj Tišma oseća i vidi „škrtu smišljenost“, u Parizu ga skole misli o tome šta bi bilo da je u taj grad stigao na samom početku svog sazrevanja, u Poljskoj u samom dočeku koji mu je priređen vidi „tragove nacionalne skučenosti, ambiciozne preorganizovanosti“, ali ove primedbe, kakve bi obično izneo sitničav i nadmen posetilac, Tišma upotpunjuje pronicljivošću i analitičnošću nekog ko iskreno, sa gotovo hladnom i pribranom samorazumljivošću, želi da upozna novo.

Pred svakim iskustvom pozicioniran kao radoznali stranac, Aleksandar Tišma razlaže drugost sve dok u njoj ne prepozna samosvojnost, originalnost, neponovljivost, i samo takva iskustva čuva.

Aleksandar Tišma nalazi prividno epizodno ali simbolički važno paradigmatsko mesto u romanu Islednik Dragana Velikića: tu je on cinični junak koji pripovedaču daje opore instrukcije za život, istovremeno ga hladno omalovažavajući i snishodljivo savetujući, izgovarajući rečenice koje su banalne, lucidne i proročke u isti mah.

„Prtljag, moj Velikiću. Nikako da se otarasite viška stvari“, odsečno kaže stariji pisac sa željom da mlađeg kolegu isprovocira, ali i s namerom da ga upozori na opasnost posedovanja viškova koji, kako tvrdi, mogu čoveka navesti da u jednom trenutku poželi rezervni život.

„Zašto izmišljate?“, postavlja pitanje Tišma, izgovarajući rečenicu koju će docnije ponavljati glavna junakinja romana, Velikićeva majka u staračkom domu, pokušavajući da u maglama Alchajmerove bolesti otkrije sopstveni životopis. „Teret prećutanog jednom se mora istovariti“, kaže Tišma, kako bi opomenuo na opasnost od naknadnog slepila za prošla iskustva. Od njih nema bega, a nema im ni zaborava, kao da upozorava Tišma, veliki i važan glas našeg vremena.

Stoleće od Tišminog rođenja

Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 – Novi Sad, 15. februar 2003), bio je romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. diplomirao je anglistiku, od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. bio je urednik u IP Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973.

Dopisni član Vojvođanske akademije nauka postao je 1979, a redovni 1984. Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1991, a za potpredsednika njenog ogranka u Novom Sadu 1992. Akademija umetnosti u Berlinu učinila ga je svojim članom 2002. Dobitnik je brojnih nagrada: Brankove nagrade 1957, Oktobarske nagrade Novog Sada 1966, Nolitove nagrade 1977, Ninove nagrade 1977, Nagrade Narodne biblioteke Srbije 1978, Szirmai Karoly nagrade 1977, 1979, Andrićeve nagrade 1979, Nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje 1995, Državne nagrade Austrije za evropsku književnost 1995, francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge1997…

Njegova poznatija dela su: romani Knjiga o Blamu 1971/72, Upotreba čoveka 1976, Begunci 1981, Kapo, 1987, Vere i zavere 1983; kratke priče Krčma i Krivice 1961, Mrtvi ugao 1973, Škola bezbožništva 1978, Hiljadu i druga noć 1987; kao i Dnevmik 1942-2001 2001, Pesme i zapisi 2001 (eseji)…