Kamikaza Vučić

Kupuje od para poreskih obveznica i obveznika, nas građanki i građana Srbije – rafale, migove, dronove, dogovara dalju proizvodnju oružja sa liderima stranih država…, dok se bolnice u Srbiji raspadaju, zdravstveni sistem gotovo da ne postoji, a prosvetni radnici grcaju u siromaštvu.

To je „naš“ predsednik. On radi ono što jedino ume i što je jedino oduvek i umeo, još dok je bio potrčko osuđenog ratnog zločinca pred Haškim tribunalom, Vojislava Šešelja – da zamajava i dovodi u zabludu narod kako bi njime što duže vladao i ostajao izvan zakona da odgovara za svoja nepočinstva.

Maltretira ga ratnom retorikom, bez ikakvog povoda i razloga, iskompleksirano predstavljajući sebe kao nekakvog snagatora i onog koji će sve da nas zaštiti od takozvanih neprijatelja.

U odnosima sa susednim državama ta neprijateljstva brižljivo gaji, srećom, samo na diplomatskom nivou, ali bruka za građanke i građane je svejedno ogromna.

Potrošiće nam sve novce na oružje koje ne sme da iskoristi jer je Srbija okružena NATO državama i, ako bi, kojim slučajem, zaista krenuo da puca, jasno je da bismo kao narod i država bili sravljeni sa zemljom iste sekunde…

Poslednji sa kojim je Vučić dogovorio da troši naše pare na oružje je Erdogan, predsednik Turkije. Dok su tabloidi i režimski kontrolisani mediji objavljivali gotovo istovetne izveštaje sa njihove zajedničke konferencije za novinare – vlada zlatno doba u odnosima Srbije i Turkije; Vučić je lider Zapadnog Balkana, Erdogan je faktor stabilnosti Zapadnog Balkana… – oni mediji koji su zaista pratili obraćanje medijima dvojice predsednika, bez dirigovanih naslova u svom necenzurisanom opažanju, mogli su da čuju da Vučić opet od naših para izdvaja za oružje, nekakve dronove zvane „bajraktari“ iz turske proizvodnje, koji su napravili haos i, prepričavaju, bili jako „uspešni“ na ratištu u Ukrajini…

Vratimo se običnom životu običnih ljudi u državi u kojima Vučić troši milione na skupoceno oružje kako bi nam delovao mnogo jak.

Vodila sam, preciznije, pomagala sam mojoj tetki nedavno da poseti očnu kliniku u Pasterovoj. Satima smo sedele tamo čekajući u prostorijama koje više liče na atomska skloništa u kojima ljudi čekaju izvesnu smrt, nego na bolnicu koja bi trebalo da služi da pobošlja zdravlje i pomogne ljudima u nevolji.

Svima nama tamo, dok smo sedeli satima čekajući uslugu našeg zdravstvenog sistema za koji izdvajamo značajne sume novca mnogo znače rafali, migovi, dronovi i ostale kamikaze u službi održanja predsednika na vlasti…

Ježili smo se od strave i užasa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.