Alhemija tri srpska „ko“

Koštunica, naravno. Istina, mnoge sa njim i posle njega gledali smo u oči dok su nam zavlačili ruke u džepove, ali ostaće zapisano da je pod ovim sloganom srušen i demontiran (nažalost ne do kraja) Miloševićev režim.

Danas to isto „ko“ ima alhemijsku moć da deli, određuje i definiše svakog od nas.

Prvo „ko“ je KOsovo. Ono je bilo, jeste i biće odraz našeg kolektivnog, ali i individualnog ja. Odnos prema njemu jeste svojevrsni test inteligencije, zrelosti i karaktera.

Realisti bi tom problemu pristupili hladnokrvno poput dečjeg hirurga koji sa skalpelom u ruci prilazi uspavanom infantu.

Fantasti bi u razgovor uključili svoje zamišljene sagovornike Obilića, Kosančića i Jugoviće i svojim bajkovitim argumentima razoružali zgranutog realistu.

Depresivci su i dalje zarobljeni u 1389. ili 1999. godini, njihovi psihički lomovi i lični porazi reflektuju se i na njihovo političko rezonovanje.

Mazohistima su, naravno, Srbi krivi za sve.

Da je Lazar bio kooperativniji, da srpski osvajači nisu okupirali Kosovo 1912, da Sloba nije proterivao Šiptare, sada ne bismo bili tu gde jesmo.

Istorijska iskustva nas uče da se na vlast u Srbiji dolazi i odlazi zbog Kosova.

Ono nije jedini razlog, ali je večiti Damoklov, ili u srpskoj verziji Lazarev, mač nad glavom svakog srpskog vladara.

Da ne bi bilo zabune, da ne bismo posle oslobođenja ponovo jadikovali nad izneverenom revolucijom ili nikada dočekanim 6. oktobrom, na ovoj temi maske moraju da padnu, rukavice moraju da se skinu i karte moraju da se otvore.

O Kosovu se MORA pregovarati.

EU će biti ključna u pronalaženju konačnog rešenja, jer se Kosovo, ali i Srbija, nalazi u njenom dvorištu.

Taj sveobuhvatni sporazum mora biti pod geopolitičkim, bezbednosnim i ekonomskim kišobranom Sjedinjenih Država i jedini manevarski prostor koji se otvara za Srbiju jeste neinsistiranje na međusobnom priznanju i razmeni ambasadora.

Nema sporazuma bez Rusije?

Tačno, ali ne treba precenjivati rusku doslednost.

Rusija nije svetska, već regionalna sila.

Ona može da projektuje svoju moć samo u okviru postsovjetskog prostora.

Sve ostale geopolitičke poligone, poput Balkana ili Bliskog istoka, ona koristi za diverziju i distrakciju američke svemoći.

Naravno da je američka imperija prenapregnuta, da je oštrica njene sile otupila udarcima u avganistanske stene i irački pesak, ali je njen prestiž i dalje bez konkurencije na globalnom nivou.

Nada da će Trampov izolacionizam tolerisati balkanski zamrznuti konflikt je varka za političke diletante.

Drugo „ko“ je KOntinent. Srbija ne može i neće biti članica famozne i fatazmagorične Evroazijske unije. Ona se još pre dvadeset godina nedvosmisleno i nepovratno okrenula ka Zapadu, odnosno vratila se sebi.

Srbija je po načinu života, po kulturnom obrascu, po ekonomskom modelu i političkom uređenju deo zapadne civilizacije.

Svaki pokušaj da se neskrivena zapadofobija kod brojnih lidera i liderčića vlasti i opozicije opravda zloupotrebom tradicije i lažiranjem istorijskih činjenica, ima za cilj da prikrije zločinačku nameru da se sudbina Srbije stavi u službu tuđih interesa.

Ti profesionalni manipulatori već sebe vide kao miropomazane gubernatore, a zapadne granice Srbije kao antemurale orthodoxis.

Devetnaesti vek je bio vek stvaranja nacionalnih država i imperijalne faze kapitalizma.

To je bio period ekonomskog, kulturnog i nacionalnog procvata za one koji su bili na pravoj strani istorije, za one koji su se okrenuli razvoju, industrijalizaciji i modernim tokovima. One zemlje koje su se bavile religijom, dogmama i lutajući tim stranputicama potpadale pod vlast verskih fundamentalista, same su sebe diskvalifikovale iz međunarodne trke i vladavinu svetom, ali i sobom, prepustile drugima.

Srbiji preti opasnost da propusti voz napretka koji se zahuktava u ovom veku. Moramo da prestanemo da jurimo sopstveni rep ili da kao suncokret svako jutro dočekamo pognute glave ka istoku.

Mentalno smo ostali u devetnaestom, dok nam kroz prste cure dvadeset i prvi vek. Ono što su za nesrećne narode bili biblijski, kuranski i vedski mitovi, za nas to može biti kosovski mit, odnosno njegova politička zloupotreba.

Treće „ko“ je KOrona. Jedino efikasno oružje protiv nevidljivog, ali smrtonosnog neprijatelja biće vakcina. I tu je kraj diskusiji o satani u liku Bila Gejtsa, o arijevskoj zlatnoj milijardi, o sledbenicima boga Mamona koji su objavili rat pravoslavlju, o 5G mreži koja nam ispravlja moždane vijuge u nameri da nas primora da se čipujemo kako bi nas nesmetano trovali kemitrejlsom.

Priroda nema milosti za glupe jedinke, makar one i formalno bile homo sapijensi.

Od naroda koji nije verovao ni u šta postali smo narod koji veruje u bilo šta.

U takvom stanju dozvolili smo da oni koji bi bili zakopani u neprohodnim dubinama društvenog taloga postanu nacionalna elita.

Srbija je poput one male, jadne izvrnute torte kojoj dno na vrhu stoji. Jer samo u izvrnutoj i uvrnutoj Srbiji Vulin može biti počasni pilot, Bečić doktor ekonomskih nauka, Kristijan impresionistički slikar naivac, a suicidalno-promiskuitetno Džogani dete rijaliti zvezda.

Zadnje „ko“ je ko smo to mi? Živimo okruženi iskrivljenim ogledalima i našu realnost najbolje opisuje večiti Ilija Čvorović – sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Zato je nepotrebno bacati cigle na žandarme.

Oni su samo deo matriks-sistema Vučićeve strahovlade. Kada shvatimo da kordon (kašika) ne postoji i da moramo razbiti, ne policijske štitove, već Vučićeva ogledala kojima nas hipnotiše, onda ćemo povratiti izgubljenu slobodu. Zvuk razbijenih ogledala biće naša crvena pilula.