Foto: Advokatbjelanovic.rsNedavno je profesor Londonske škole ekonomije i politike Džejms-Ker Lindzi izjavio da postoje dva moguća rešenja za kosovsko pitanje, podela ili snažna autonomija za srpsku zajednicu, te da je za žaljenje što postoje glasovi protiv oba ta rešenja.
Sa ovakvim stavom dragog i milog profesora slažu se, uglavnom, velika petorka na čelu sa Amerikom, koji suptilnim metodama pomažu Beogradu i Prištini da počnu isto da se slažu.
Na ovakav stav uvaženog profesora, svoje mišljenje su dali i brojni politički faktori u Srbiji. Za jedne je sporazum čin izdaje, za druge nije. Mnogi osuđuju sporazum, viču – izdaja, prevareni smo.
Niti smo izdani, niti prevareni, nego prihvatamo da živimo u zabludi, sami sebe lažemo. Smatram da nije fer prema ljudima koji su dole ostali, da iz udobnosti svoga doma pevam domoljubne pesme.
Ja sam rođen u Kosovskoj Mitrovici 1973. godine, a odmah po mom rođenju moji roditelji su se preselili u centralnu Srbiju u Kruševac.
Zašto, pa zar tada Kosovo nije bilo srce Srbije? Isto su tih godina radili i recimo roditelji Novaka Đokovića.
Kad je Kosovo prestalo da bude naše, kad se narod odselio u potrazi za boljim životom, i kada se na ovu teritoriju doselio drugi narod, onda smo se setili Gazimestana, Kosovskog boja, Pećke patrijaršije, Gračanice. A onda je bilo kasno.
Nama je izgleda dole samo duša i ostala, i duše i grobovi naših deda, baba, ujaka, braće.
Ova agonija oko Kosova traje od 1999. godine, odnosno od momenta kada je prva NATO bomba pala na SR Jugoslaviju. Praktično, mi smo tada izgubili rat, naša vojska se povukla sa nekada svoje teritorije, a na ovo meto je došao NATO.
I ako nas je nekada istorija nečemu naučila, iz rata, kao ni iz suda, nikada obe strane ne izlaze zadovoljne, jedna trpi poraz. S tim što u ratu poražeii gubi i teritoriju.
Nekadašnji nemački Kenisberg danas je ruski grad Kalinjingrad.
Nekadašnja nemačka Šlezija danas je poljska Šlezija.
Nekadašnja italijanska Istra danas je hrvatsko-slovenačka Istra.
Nekadašnji ukrajinski Krim danas je ruski Krim. I tako dalje.
Narod domicilni koji je nekada tamo živeo je mahom prišao matici, svom narodu, i to je tako.
Postoji jedan model o kome možda nije popularno pričati ali u praksi, pogotovo u 21. veku, lako je razumljiv. A to je novac.
I braća Rusi, kad im je ustrebalo para, prodavali su zemlju. Aljaska je bila deo Rusije do 9. 4. 1867. godine, kada je usled finansijskih teškoća u Rusiji, za 7.200.000,00 dolara (današnji ekvivalent vrednosti od 90.750.000 dolara) prodaju USA.
Podsećanja radi, Srbi i Crnogorci su rado devedesetih prodavali svoja imanja Albancima, ponekada i za trostruko veću cenu od tržišne. I nažalost, oni se najviše kunu u Kosovo – ko da mi otme iz moje duše Kosovo i slično.
Srećom, ostali su rudnici, brane, elektrane. Sada u situaciji kada je Priština priznala važnost dokumenata, treba sesti, izvaditi zemljišne knjige, da se vidi šta je u njima upisano kao svojina Republike Srbije.
Dovoljno je sa vlasničkim papirima da naši zakonski zastupnici odu kod advokata, da im sastavi ugovor o prodaji i reše stvar.
Da Kosovo prodamo, recimo, za 10 hiljada milijardi dolara.
Da za dobijeni novac podignemo plate na 2.000 evra, da napravimo auto-puteve, železnicu, aerodrome, metro, tramvaje u svakom gradu, da nam se deca vrate iz sveta, da nam decu ne ubijaju po Kosovu, da nas bude 10-15 miliona.
Za deset godina niko ne bi pominjao više Kosovo.
Da uradimo sve da Kosovo opet poželi da bude deo Srbije. Možda ne odmah, ali za dve-tri generacije.
Stoga, dragi moj profesore ekonomije, postoji i treći, Aljaski model.
Autor je advokat
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
