Alo, ođe Požega

Zanemarivši svesno činjenicu da je, najblaže rečeno, prilično neoubičajeno da predsednik jedne države ocenjuje uređivačku politiku bilo kog medija, a ponajmanje tabloida, Tadić, razočaran, jer je živeo u uverenju da će u Srbiji, nakon demokratskih promena doći i do „demokratizacije medija“, optužio je, pre svega, strane investitore da „ne vode previše računa o političkim i socijalnim posledicama svojih aktivnosti“. Ali profit ih interesuje – zaključio je zabrinuto predsednik optužujući Alo i, valjda, njima slične, da su nosioci „antievropskog duha u Srbiji“.

No, ‘ajmo iz početka, što bi rekao Milan Beko.

Najpre, izveštavanje gotovo svih srpskih medija pretvorilo se u otužni rijaliti šou sa uočljivim zajedničkim opštim mestom: više o „međunarodnoj obavezi“, manje o Srebrenici i Sarajevu.

To, između ostalog, pokazuje i istraživanje agencije „Ipsos plus“, sprovedeno 27. maja. U Srbiji je vest o hapšenju Ratka Mladića 58 odsto ispitanika dočekalo sa negativnim emocijama. Izrazito pozitivno hapšenje je ocenilo tek 12 odsto građana Srbije. Generala, optuženog za najmonstruoznije zločine i genocid u Srebrenici, 51 odsto učenika u istraživanju doživljava kao heroja.

Malo previše i za tiražni Alo, zar ne?

Alo i Antonije su se, činjenica je, malko zaneli pa „kasapina iz Srebrenice“ svojim čitaocima uglavnom predstavljao kao „zaštitnika srpskog naroda“. Ali, nije im prvi put, pa su valjda računali da treba tako jer, kao i do sada, samo su pratili opšteprihvaćene smernice političkog establišmenta, marketinških gurua (imena poznata svima, ali nisu za širu upotrebu iz razumljivih razloga), crkve i preovlađujućeg dela intelektualne elite u odnosu na ratne zločine.

Kad ono – Frankfurter Algemajne Cajtung!

Vodeći ljudi Ringier Axel Springer su shvatili poruku. Reakcija je bila munjevita. Kovačević, glavni i odgovorni urednik prozvanog tabloida, koji dan kasnije smenjen je „zbog različitih viđenja daljeg razvoja Alo novina, a predsednik je, kako svedoči Matijas Graf, portparol Ringier Axel Springer, bio „iznenađen“.

Generalno, nemam ništa protiv smene Kovačevića. Naprotiv. Alo je, i pre hapšenja Mladića, daleko najzastupljeniji u „Crnoj kutiji“, nekoj vrsti boksa u koje Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) smešta tekstove koji, po našoj oceni, krše profesionalne standarde i Etički kodeks i nikako ne predstavlja egzemplar „slobodnog novinarstva“, kako se često ističe u kontrakampanji koju, nakon Tadićevog intervjua, vodio ovaj list.

Principijelno, duboko se protivim zbog povoda i načina na koji je Kovačevića glava, na tacni i uz servilan osmeh, servirana Tadiću na večeri sa vodećim ljudima kompanije Ringier Aksel Springer. No, kamo sreće da je ova priča počela i završila sa grešnim Antonijem.

Dozvoljavam da je naš predsednik iznenada doživeo prosvetljenje ali da se, ipak, podsetimo bliske nam prošlosti i aktuelne sadašnjosti.

Umesto obećavane temeljite medijske reforme i, pre svega, lustracije, raščišćavanja sa promoterima ratnohuškačkog novinarstva, nakon demokratskih promena 5. oktobra, nadvladao je politički pragmatizam oličen u omiljenom geslu svih dosadašnjih vladajućih garnitura koje bi moglo da glasi: sloboda štampe je sasvim OK, ali ‘ajd sad malo mi a posle ćemo da vidimo. I tako do danas. Ogromna većina srpskih medija je držana pod strogom kontrolom vlasti. Što milom, što silom.

Suma sumarum, došli smo u situaciju da dobijemo neustavni Zakon o informisanju, država je nezakonito i dalje vlasnik pojedinih medija, nemamo jasne odredbe o zabranjenoj medijskoj koncentraciji (jedan čovek je vlasnik četiri televizije i najmanje dva dnevna lista – da parafraziram A. Tijanića), ne znamo ko zaista poseduje pojedine medije, dok se ne umilostivi da nam to saopšti već pomenuti Milan Beko. A, tek finansiranje medija predstavlja pravu crnu rupu. Ko, od koga i za šta dobija novac, kao i ko kontroliše i upravlja marketinškim tržištem, najčuvanija su tajna srpske medijske scene…

Posledice takvog stanja jesu katastrofalne i mnogostruke i sasvim sigurno zaslužuju mnogo više prostora od jednog pitanja i odgovora u Frankfurter Algemajne cajtungu ili ovog teksta. Ipak, evo samo jednog primera.

Ivo Josipović, predsednik Hrvatske, prilikom jedne od poseta Srbije, oklizne se i padne. Na nečiji mig, a priča se da je stigao od izvesne Džesi, taj snimak u Srbiji niko ne objavi dok ga hrvatski mediji besomučno vrte kao simpatičnu sekvencu iz svakodnevice svog predsednika.

Pa, posle nam kriv Alo!