„Aman, Šapiću, imate li vi pameti“: Lični stav Marka Omčikusa

Nisam nešto sportski nastrojen, ali sam se kao mlad čovek, da ne kažem omladinac, u raznim sportovima oprobavao, što zimskim, što letnjim, što svesezonskim.

Nisam bio „dečko koji obećava“, tako da me nastavnici fiskulture i sportski menadžeri nisu zapažali, a i ja se nisam trudio da me tu neko primeti.

Jednostavno moj IQ, koliki god da je, govorio mi je da je važno tjelevežbati radi zdravlja i kondicije i oprobavati se rekreativno u raznim sportskim disciplinama.

Nisam svoje vreme trošio na navijačke ludorije i huliganstvo, osim što sam se iskreno radovao uspesima naših reprezentacija i reprezentativaca, kao i uspesima Crvene zvezde.

To mu dođe ono što patriotizam i lokalpatriotizam nalažu.

Nisam se bunio kada su mi vezivali crvenu pionirsku maramu, mada sam do tada mislio da uopšte marame nose samo devojčice.

Učili su nas da mi živimo sretno detinjstvo, a i nismo se nesretno osećali. Znao sam da postoji i svet izvan našeg društva i da su neki i bogatiji od nas i imali ono što mi nemamo.

Koja je radost bila kada su nam stizale šverc žvake balonke sa okusom i bojom maline. Imao sam i tu sreću da po nešto od tog sveta upoznam putujući i boraveći sa roditeljima, a kasnije i sam ili sa društvom, bez roditelja.

Da to je bilo vreme mog odrastanja u vreme Tita. U vreme Tita sam završio sve škole i uspeo sam da se zaposlim i prođem pripravnički period. Na kraju je Tito umro i sahranjen tu gde je i sada, u prisustvu najvećeg broja šefova država ikad okupljenih, takvim povodima, na jednom mestu.

Znam, naravno da istorija nije milostiva. Poznato mi je da su se sve strane u sukobima ogrešile. Mnogo je, a i previše na svakoj strani nevinih platilo životom. Isto tako ni jedna strana u sukobima nije bila bez tereta svekolikih zločina, ratnih i sa genocidom, tu se pored Nemaca, ne mogu izuzeti ni Partizani, Sovjeti, Ameri, Englezi i ostali učesnici u sukobima.

Ne znam da li Šapić zna kako su se saveznici ponašali prema stanovništvu Nemačke, nakon što su je konačno pobedili (9. maja 1945). Ne znam da li Šapić zna kako su se ponašali Ruski vojnici prema mladim devojkama i ženama Srpkinjama (mislim na napastvovanja i silovanja).

Nije zgoreg pomenuti i priču o ponašanju američkih vojnika (prijateljskih, savezničkih) prema Engleskinjama u Engleskoj, dok su se pripremali za dan D na Lamanšu…

Bog je hteo da dođem na ovaj svet 1947. godine kada je rat bio završen, ali je još uvek bilo posla u otklanjanju posledica rata. Šta je zapravo tu Bog hteo? Majka koja me je rodila, završila je veliku maturu u toku rata, u beogradskom zaseoku.

A tokom savezničkog „prijateljskog“ bombardovanja, bila se sklonila takođe u jedan beogradski zaseok (koji je danas Beograd). U tom zaseoku četnici su se bahatili držeći „vojnu i civilnu vlast“. Gazda koji je primio porodicu moje mame, u jednom trenutku ih je savetovao da odmah napuste selo, jer su sada ljudske glave isuviše jeftine.

Porodica je poslušala savet i vratila se u Beograd. Kada je cela frka prošla, saznalo se da je moja majka bila na nekom spisku za klanje. Žensko čeljade, završilo gimnaziju i još maturiralo, mora biti da je komunistkinja. To je bila uvrnuta misao nekih bahatih dražinovaca drogiranih rakijom i mirisom krvi.

Aman, Šapiću, imate li Vi pameti? Kakve su Vam to ideje da se ruši most, proteruju Titove kosti iz Beograda i još svašta po nešto imbecilno?

Ratna prošlost nikako nije bila crno bela, ali mirnodopska prošlost dala je otklon od komunističkog mraka i „gvozdene zavese“, malo li je Šapiću? Malo li je liderstvo u svetu nesvrstanih?

Da li je vama Šapiću poznato da su američki predsednici konsultovali Tita po raznim pitanjima globalne politike?

Ni Hrušćov se nije libio da od Tita traži mišljenje. Da li Vam je gospodine Šapiću poznato da je Tito bio pozitivno prihvatao ideje Eurokomunizma (evropska liderska trojka Kariljo iz Španije, Marše iz Francuske i Berlinguer iz Italije) komunisti koji su izbacili Lenjina iz ideološke preambule. Jugoslovenski komunisti, a posebno Srpski, to nisu shvatili na pravi način, ali Tito jeste.

U njegovo vreme bili smo bliži Evropi nego danas. Jugoslavija je bila respektovana država od zapada, istoka i nesvrstanog sveta i bila je defakto sila svojom mekom moći.

Kada je Tito umro vi ste Šapiću tada bili, ili tek izašli iz pelena. A moja malenkost je tada bila odrasla osoba, svedok nekih hladnoratovskih post festum situacija.

Bio sam maloletan kada se dogodila Kubanska kriza, ali sam tada zapamtio Titovu hladnokrvnost i Savet Hrušćovu „da oladi kapislu“.

Mogao bi se gospodine Šapiću sa Vama složiti da je potrebno podići spomenik Draži Mihailoviću. Međutim, tu je potrebno konsultovati istoriografiju i „odmeriti“ šta konkretno kvalifikuje Đenerala da zasluži spomenik, imena ulica i tako to?

Ne želim biti cinik, ali postavlja se pitanje: koje su bile konkretne akcije Jugoslovenske vojske u Otađbini protiv okupatora, koje zaslužuju istorijsku valorizaciju. Priznajem da nas o tome u školi nisu učili, ali, hajde da tu neke istoriografske nedoumice razjasnimo.

Titovi partizani pravili su ozbiljne oslobodilačke poteze (tzv. Užička republika, Bitka na Neretvi i Sutjesci, i.t.d.). Voleo bi znati, koje su konkretne akcije protiv okupatora tog nivoa, bile sprovedene pod komandom đenerala Draže?

Znam da 7. juli nije neki baš pametno izabran datum za početak ustanka.

Čuo sam, ali ne i naišao na potvrdu, da su četnici još u maju 1941. uništili nemački tenk. Istina je da komunisti i Nemački okupatori nisu ulazili u međusobne sukobe sve do napada na Sovjetski Savez 22. juna 1941.

Nemački okupatori smatrali su svojim najvećim neprijateljima Engleze i anglofile, koje su temeljno proganjali zbog puča izvršenog 27 marta 1941, što je bila maestralna Britanska obaveštajna operacija, da se Jugoslavija nespremna uvuče u rat sa Nemačkom.

Mnogo je toga lošeg u ratnoj politici je bilo na svim stranama. Ne sme se ni oprostiti ni zaboraviti ubijanje Beograđana, nakon oslobađanja Beograda od strane Crvene armije i Partizana, kao i klanje školovanih omladinaca i omladinki od strane Četnika! Kao što su bile i sve moguće odmazde, po ideološkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi.

Titove zasluge su mnogo veće u mirnodopskom periodu i tu mu je praktično ceo svet odao priznanje. Ako se utvrde četničke konkretne akcije protiv okupatora, onda se može razgovarati eventualno o spomeniku Draži, a rušenje Titove grobnice bio bi parekselans vandalizam.

Nije mi jasna nespremnost Srba da se suoči sa istorijskim činjenicama i istinama. Srbi više vole mit nego istorijske činjenice. Matricu tome dalo je narodna poezija. Primer je mit o Kraljeviću Marku, turskom vazalu, koji je učestvovao u Turskim vojnim akcijama. Međutim, u narodnoj poeziji. Kraljević Marko je bio Srpski junak koji se borio protiv Turaka, čineći neviđena junačka dela, poput supermena.

Zato gospodine Šapiću, vi niste kompetentna osoba za „važne istorijske odluke“ i politički gledano zaista ste na pogrešnom mestu u svim vremenima. Možda ne bi ste bili na pogrešnom mestu, u svim vremenima da ste trener ili izbornik vaterpolo kluba ili reprezentacije. U tu priču se dalje ne mešam, jer za nju postoje kompetentni, zapravo profesionalci!

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.