Amandmanska politička prevara

Možda je krunski životni moto ugađanje sebi i na individualnom i na opštem planu. Ne na štetu drugih, ali i ne živeći za druge. Vraćanje sebi, svojim korenima ali i porazima za nauk, kao i potisnutim dobrim stranama, vrlinama.

Andrić u Znakovima pored puta veli da ciljeve treba postavljati visoko, daleko. Pa dokle se stigne: uvek stremeći i idući napred, nikako nazad, što ne znači i ne osvrtati se. Okova valja biti svestan, kidati ih, odbacivati: to je zadatak onih svesnih željnih slobode. Nirvana je u podešavajućoj ravnoteži, u nemiru koji neprekidno pomeraš, nastojiš da kontrolišeš, da preispituješ sebe i okolinu – zašto, kako i dokle?

Možda u ćutanju nije samo „spas i sigurnost“ (Andrić), već i mentalni prostor za sagledavanje dubine i pravilnog toka stvari. Jer, govor često ometa opažanje i celovito, potpunije promišljanje i sazna(va)nje (koliko je potonje uopšte u ljudskoj moći)

Ovih dana, nedelja, meseci, pa i godina – suočeni smo s maltene izbezumljenim svetskim javnim mnjenjem, svakovrsnim nasiljem i pandemijom. Sa ovdašnjim trajajućim bezakonjem i primitivizmom, nemoralom i lažnim mesijanstvom. Vladajuća koalicija je od predstojećeg referenduma napravila cirkus, parodiju, lakrdiju – pokušaj zavaravanja naroda.

Da li su trenutni odlučioci svesni svoje malenkosti, prolaznosti? Da li će biti logičnih posledica njihovih nebrojenih nepočinstava, promašaja, bahatosti i izrugivanja vladavini prava i institucijama koje su samo dekor? Ili sledi svakad samo novo, veće zamešateljstvo koje se odvija svaki put na sve užem mentalnom i fizičkom prostoru?

Kakav prizemni bezobrazluk: isti politički moćnici koji godinama nemilosrdno i flagrantno gaze Ustav i zakone – tako da ih faktički svojevoljno menjaju, izigravaju ih kako im se ćefne – sada se kao zaklinju u tobože unapređujuću ustavnu reviziju pravosuđa. Koje vladajuća vrhuška, šta god da se desi na referendumu, nastavlja da – ovako ili onako – partijski i finansijski kontroliše (sic!).

U slučaju većinskog referendumskog DA – još i osetno snažnije, poglavito preko svojih, ranije postavljenih i etabliranih brojnih pravosudnih kadrova, korumpiranih ili ucenjenih. Zar se bar malo i makar na tren i neposredni sastavljači amandmana ne postide, zar nisu svesni da će im dalju profesionalnu karijeru obeležiti – ne doprinos struci, sopstvenoj savesti i plemenitim građanskim vrednostima – već služenje apsolutističkom vođi i njegovoj kamarili?

Naivnost, neobaveštenost, zabluda, omađijanost, obećanja – ili, ne daj bože, nešto još gore?! Suludi amandmansko-ustavni ishitreni „udar“, nastojanje da preko naopako reformisanog pravosuđa jednostranački šef države i njegovi poslušnici – naročito pre izbora s neizvesnim rezultatom – po svaku cenu zadrže sopstvene kolosalne privilegije. Iako je u inostranstvu ovdašnja vlast već dobrano prepoznata kao autoritarna, demokratski i funkcionalno nerazdvojena, normativno i realno razobručena. Koja se, za sada, od spoljnih i oligarhijskih faktora još neko vreme podržava. U njihovom interesu, a na našu ogromnu i dugotrajnu štetu.

Pa imamo li snage da celom tom razarujućem procesu masovno stanemo na put? Za početak – bar odlučnim ubedljivim referendumskim NE! U suprotnom, za nas nema čak ni onog metaforičnog tunela, pa ni sunčevog sjaja na izlasku, na vidiku. Takozvano čekanje Godoa je iluzija. Ostaje „pomahnitali voz“ (Andrej Končalovski) – i provalija, bezdan. Gde je kočnica i ko će je i kada pritisnuti, povući? Da bi se potom snažno „dao“ gas u jednom sasvim drugačijem, normalnom smeru.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.