Nedavna poseta Vladimira Putina upalila je crvene lampice u Vašingtonu i pokrenula mehanizam svojevrsnog diplomatskog blickriga kojim se planira da se u narednih nekoliko meseci potpiše i u delo sprovede dugo najavljivani sporazum Beograda i Prištine.
Osnovna zamisao je da se sporazumom dogovara stanje oročenog zamrznutog konflikta u kojem se četiri opštine na severu KiM definišu kao zona distrikta (slično kao Brčko u BiH) dok se Zajednica srpskih opština osniva na prostoru južno od reke Ibar i u njenu nadležnost bi ušla i uprava nad najvažnijim manastirima Srpske pravoslavne crkve. Po isteku sporazumom definisanog prelaznog stanja severni distrikt bi imao pravo na referendumsko izjašnjavanje kojim bi se pripojio ostatku Srbije dok bi se ostatak Kosova i Metohije najverovatnije fuzionisao sa Albanijom u jedinstvenu državu. Na ovaj način planira se faktičko razgraničenje između Srba i Albanaca i to bez stvaranja nove albanske države, čime bi se izbeglo formalno priznavanje Kosova kao međunarodno priznate države sa stolicom u Ujedinjenim nacijama. Najverovatnije mesto održavanja završnih sastanaka i eventualnog potpisivanja sporazuma bi bio Beč, čime SAD žele da makar simbolički uključe Evropu u konačno rešenje pitanja Kosova i Metohije.
Interes Amerike je da do kraja definiše i formalno obezbedi svoju „albansku tvrđavu na Balkanu“ preko koje bi na najefikasniji način kontrolisali saobraćajne i energetske puteve koji povezuju Rusiju i Tursku sa ostatkom Evrope. Računajući na rusko, ali i evropsko protivljenje ideji razgraničenja planirani sporazum je sličan grčko-makedonskom ugovoru iz Prespe, čime bi se Moskva i Berlin stavili u dosta tešku poziciju da se protive volji i zajednički definisanom interesu dve naroda.
Vlast u Beogradu će ovu američku ponudu dobiti kao poslednju šansu da se pitanje Kosova i Metohije reši nekom vrstom kompromisa (barem kako kompromis zamišlja SAD). Ukoliko se ponuda odbije, uslediće ozbiljna politička odmazda u kojoj neće biti birana sredstva da se režim delegitimiše i kriminalizuje. U igri je čak i uvođenje sankcija Srbiji, čime bi se pokušao izazvati socijalni bunt jer je računica da će građani Srbije najpre reagovati na udar po ionako ispražnjenim džepovima. Nakon toga bi bio otvoren konkurs za „srpskog Zorana Zaeva“, političara spremnog da zarad dobijanja međunarodne potvrde legitimiteta uradi bilo šta što od njega Vašington traži.
Lično smatram da je po interes Srbije i nas kao naroda nedopustivo da se potpisuje bilo kakav sporazum oko Kosova i Metohije, a da on nije deo rešavanja celokupnog srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu. Ne vidim logiku da se Albancima daje pravo koje se ne daje Srbima u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Pogotovo ne vidim niti jedan razlog da se u periodu uspostavljanja novog globalnog dogovora između svetskih sila napušta Rezolucija 1244 koja obavezuje svaku članicu Saveta bezbednosti da tretira pitanje Kosova i Metohije kao otvoreno, a što Srbiji garantuje mogućnost da u novim okolnostima na pravedniji način bude rešeno naše državno i nacionalno pitanje.
Zbog svega, Srbiji je neophodan unutrašnji dogovor kojim bismo zajedno definisali crvene linije nacionalnog i državnog interesa i dostojanstva. Bez toga će svaka međunarodna inicijativa bilo prijateljska bilo neprijateljska biti mogući uvod u katastrofu. Ko ne veruje treba samo da pročita svedočanstva o dvadeset i sedmom martu.
Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
