Kada je američki demokrata Berni Sanders, u oktobru 2015, branio socijalni sistem u Danskoj za vreme „trke“ za dobijanje stranačke nominacije za učešće na predsedničkim izborima u SAD, njegova partijska koleginica i rivalka Hilari Klinton mu je odbrusila: „Mi nismo Danska“. Istina, Sjedinjene Države nisu Danska, ali Sanders je pogrešio što se nije zapitao šta čini „ekonomiju blagostanja“ u skandinavskim zemljama tako uspešnom i šta bi Amerikanci mogli da nauče od Skandinavaca.
Najkraći odgovor glasi da su te države obezbedile svojim građanima posao koji im omogućava da dovoljno zarađuju kako bi vodili zdrav i srećan život. Dakle, ne morate da budete ekonomista da biste shvatili da bogatstvo jedne zemlje u najvećoj meri zavisi od procenta stanovništva sa visokokvalitetnim radnim mestima. Sudeći prema studiji Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, sedam država u svetu u kojima je stopa zaposlenosti najviša, imaju „ekonomiju blagostanja“, od čega su četiri nordijske: Island, Švedska, Norveška i Danska, a preostale tri su Švajcarska, Novi Zeland i Nemačka. Istovremeno, u četiri nordijske države i Švajcarskoj žene čine više od 70 odsto radne snage. Stoga, „države blagostanja“ uspele su u nameri da učine dostupnim širok opseg poslova različitim segmentima društva koji u prošlosti nisu imali pristup dobro plaćenim radnim mestima. U tom kontekstu, primena pojedinih mera dala je veće šanse radnicima, dok su im druge metode omogućile da iskoriste takve šanse. Na primer, „države blagostanja“ obezbeđuju besplatno obrazovanje i obuku za sve uzraste, tako da radnici mogu da se uzdižu na lestvici tržišta rada, dok se nezaposlenima daje socijalna pomoć, pa privremeni gubitak posla ne postaje „lična katastrofa“. Najzad, veoma su razvijeni sistemi brige o deci, starima i „ranjivim“ pripadnicima društva, tako da zaposleni ne moraju da biraju između posla i staranja o bližnjima.
Baš zbog činjenice da privremena nezaposlenost ne predstavlja katastrofu tržište rada je postalo fleksibilnije i predvidljivije. Na taj način poslodavcima je postalo lakše da zapošljavaju i otpuštaju radnike, a zaposlenima da traže najbolji mogući posao. Navedena fleksibilnost tržišta rada predstavlja ključnu odbranu od posledica globalizacije i „otvorenih granica“. Bez sumnje, bilo bi pravedno reći da od potpuno slobodne razmene roba i usluga ekonomija u celosti ima koristi, ali iskustva iz prethodnih decenija pokazuju da u većini država privilegije nisu pravilno raspoređene. Taj osećaj nepravde poslužio je kao okidač za nezadovoljstvo i frustraciju među onima koji su videli kako im realne zarade padaju, radna mesta nestaju, a njihove socijalne povlastice se umanjuju kao rezultat utaje poreza, ili povećanja broja imigranata. U ovom trenutku gnev uperen protiv posledica globalizacije potresa same temelje zapadnog društva, pa ne treba da nas čude Bregzit, uspon populističkih partija širom Evrope, kao ni rast popularnosti Trampa i Sandersa u Americi. Na koncu, dobra strana demokratije jeste ta što oni koji pate zbog sve veće neravnopravnosti i smanjenja šansi mogu da iskažu nezadovoljstvo na izborima. Skandinavske „države blagostanja“ nisu imune na populizam, nacionalizam ili nativizam i svaka zemlja ima svoje političke ekstreme. Ipak, zahvaljujući većoj stopi zaposlenosti i smanjenju jaza između građana, izazovi za „društveni ugovor“ su ovde daleko manji nego u drugim delovima sveta, naročito u Sjedinjenim Državama. „Država blagostanja“ zapravo predstavlja ostvarenje američkog sna. Dakle, Klintonova bi, ipak, mogla da nauči nešto od Danske.
Autor je bivši glavni urednik danskog lista Politiken i napisao je delo „Zemljaci“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
