„Amerika i Engleska biće zemlja neprijateljska“

Gordana Logar U „ovoj situaciji“, kako valjda i dolikuje, u Srbiji kampanja za predsednika države ima neviđene obrte. Nije samo reč o uobičajenim obećanjima, niti o krajnje različitim pogledima na svet i budućnost. Predizborne kampanje za to služe, ali kada se čuje šta će sve navodno napraviti, izgraditi i urediti na dobrobit Srbije i građana, mora se upitati – odakle im novci. Pogotovo što odbijaju Sporazum sa EU koji je trgovinski, finansijski i daje pristup evropskim fondovima u visini, prema Đeliću, milijarde evra? Što znači da će novce prvenstveno potražiti i naći u džepovima građana kojima sve to obećavaju. Iz raznih poreza što poslednjih godina maštovito gomilaju u stilu – sve će to zapravo narod i birači platiti.
Ipak, zanimljivija je specifična karakteristika predizborne kampanje, a to je da gotovo po pravilu kandidati skaču sebi u usta, što najverovatnije može da izazove krajnju zbunjenost birača. Naročito onih što bi da misle svojom glavom. Toliko je protivurečnih izjava i poteza da i svi što će svakako ili bi svakako izašli na izbore moraju da se upitaju – nije li ovo neko perfidno zamajavanje građanstva ili je reč o nedoslednim političarima koji jednostavno – ne mare ni o čemu osim o sopstvenoj koristi, ma šta pričali, čak i kad o Kosovu govore.
Najnoviji primer protivrečnosti, nešto ozbiljnije prirode od nekih drugih, jeste odluka (?) Republičke izborne komisije (RIK) o nepodobnosti Amerikanaca i Engleza da imaju sopstvene posmatrače izbora. Nije reč samo o tome da se tako nešto nije desilo ni za vreme Slobodana Miloševića, jer konačno što u nečemu i SPS i SRS, ali i DSS, ne bi mogli malo skrenuti s bliske im miloševićevske politike. Reč je o tome kako su Amerikanci i Englezi bili istinski hvaljeni krajem 2006. i početkom 2007. Tada su uprkos nekim zemljama EU koje su se tome protivile predložile da Srbija uđe u Partnerstvo za mir, iako je Ratko Mladić bio (i ostao) na slobodi, pa se saradnja s Hagom kao osnovni uslov za mnoge međunarodne integracije nije ostvario. Čak se tragalo za pozadinom ovakve (blagonaklone?) odluke na sastanku NATO u Rigi i saznalo se, prema uglednom i najstarijem srpskom dnevniku, da je Buš u avionu za Evropu, posle razgovora s Blerom, zaključio da je stvarno nefer da Srbija ostane van tog partnerstva i da je dotadašnja politika uslovljavanja kao bila baš stroga. Nije sada uopšte važno šta se iza takve odluke dvojca u pozadini nalazilo, bitno je da su tada Amerikanci i Englezi bili baš eto dobrodošli. Pogotovo SAD kao velika sila.
Sadašnja pozicija Beograda u RIK stoga se može tumačiti kao protivrečnost i nedoslednost u politici, jer i onda su u UN i Amerikanci i Englezi govorili o Kosovu na svoj poznat način. Ili je sada u RIK izbio na videlo ponovo čuveni srpski ponos (nikako inat koji je osobina samo ljudi koji ne priznaju realnost!): da im se mogu praviti ustupci, ali da se ne očekuje i s druge strane nekakav kompromis. Odsustvo smisla i volje za bilo kakve (trule?) kompromise, makar bila reč i o autogolovima, moralo bi da bude poznato čitavoj svetskoj javnosti. Uostalom, nije li mala i ponosna Srbija (poznata po tome još od Gazimestana onog sa kraja 1980-ih), pre odluke RIK o angloameričkoj nepodobnosti, poslednjih dana poslala ultimatum celoj EU – da ako hoće Srbiju u svojim redovima onda neka se – povinuje.
Pri svemu tome u odsustvu zvaničnog objašnjenja zbog čega su Amerikanci i Englezi nepoželjni, sasvim ozbiljno predstavnik DSS koji je na vlasti objašnjava da ta odluka u RIK nije uopšte politička (iako su Rusi što čuvaju Kosovo dobili prolaz), pa se postavlja pitanje – u maniru skakanja sebi u usta – da li je onda to zbog toga što se nešto sprema na terenu krađe glasova, pa neki strani neprijatelji koji mogu da sumnjaju u sve srpsko nisu dobrodošli?
Drugi paradoks je potpuno odbijanje misije EU na Kosovu, što u postojećim okolnostima može da znači da je Unmik, prema Rezoluciji 1244, ne samo jedina već i bolja varijanta. I to bez obzira na Joakima Rikera koji stalno staje na stranu (prema tvrdnji zvaničnog Beograda) albansku i lažno obaveštava Savet bezbednosti o situaciji na Kosovu?
A o tome šta se misli i izjavljuje o politici Slovenije koja je sada predsedavajuća EU za narednih šest meseci prosto zaslužuje da se napravi neka vrsta dnevnika o protivurečnostima ili skakanju sebi usta. Svakog jutra, s prvim vestima, može se otvoriti kladionica: da li su danas Rupel i Kacin prijatelji Srbije, ili sve čine za nezavisno Kosovo potvrđujući da su nepatvoreni neprijatelji! I to u srcu EU.
Moglo bi se ređati još ovakvih primera, ali postoji – ako se zanemari da je o sopstvenoj sudbini reč – i veselija strana predizborne kampanje. Od one kako obezbediti razvoj srpskog sela uvodeći porez na neudate 20-godišnjakinje s neminovnom deportacijom na seoska imanja gde će se udavati i rađati male Srbe, do onoga da će se napredovati i raditi i da će „penzije biti dobre kao u vreme Miloševića“! Misli se valjda na neisplaćene penzije, na Potemkinova sela i na penzionerske dugove što se ovih dana isplaćuju ?!