Amerika kakva je potrebna Izraelu i Palestini

Bilo je to dvostruko obogaćujuće iskustvo za nas koji smo odgajani u autoritarnim ili konzervativnim društvima.

Imati mogućnost da mislite i delujete nezavisno, bez društvenog pritiska, bilo je uzbudljivo.

Bio sam ushićen što sam kući poneo pojedine lekcije koje sam naučio o demokratiji, ulozi slobode izražavanja, važnosti civilnog društva i izuzetnim blagodetima davanja moći ljudima.

Naravno, bio sam svestan i nedostataka američkog sistema, a naročito istrajavanja rasizma i neravnopravnosti.

Sećam se zakona Džima Kroua koji su snažili rasnu segregaciju u bivšim državama Konfederacije i ubistva Martina Lutera Kinga juniora koji je zagovarao snove Afroamerikanaca o ravnopravnosti i ljudskosti.

Ali sam se nadao da demokratski sistem Amerike ima alate koji su mu potrebni za samokorigovanje. I dalje se nadam na osnovu velikih transformacija kada je reč o vrednostima, zakonima, mentalnom sklopu kojih sam bio svedok.

Ono što me je najviše šokiralo bilo je to kako su SAD, zemlja koja se ponosi svojom ljubavlju prema slobodi i pravdi, mogle previše često da slede represivnu spoljnu politiku i spoljnu politiku hegemonizma, počev od njihovih gnusnih ratova u Vijetnamu i Iraku do njihovog pružanja podrške nemilosrdnim diktatorima.

Bez obzira na svoj uzrok, nedoslednost slike koju Amerika o sebi stvara i njene spoljne politike podstakla je konfuznu percepciju zemlje u arapskom svetu i na drugim mestima. Iako su mnogi mladi Arapi želeli da postanu američki državljani, gotovo svi oni su prezirali američku spoljnu politiku.

Arapi i muslimani su konflikt Izraelaca i Palestinaca smatrali dokazom broj jedan u argumentaciji protiv Amerike.

Bilo im je teško da shvate zašto osećaj empatije prema jevrejskom narodu, koji je u potpunosti bio opravdan s obzirom na užasne zločine koji su počinjeni nad njim, mora nekako da se preobrazi u nepravdu prema Palestincima.

Pristrasnost SAD u korist Izraela je vremenom postala stvar konsenzusa u američkoj politici. Za mnoge zakonodavce podrška Izraelu predstavlja sinonim za borbu protiv antisemitizma.

Još je opasnija bila verska dimenzija konflikta koja je produbljivala podlu šizmu između muslimanskih i zapadnih svetova.

Odnosi su se dodatno pogoršavali kao rezultat ratova koje su predvodile SAD na Bliskom istoku i dostigli su dno dna zabranom putovanja koju je muslimanima uveo (tadašnji, prim. prev.) predsednik Donald Tramp i s njegovim „Sporazumom veka“ u cilju obezbeđivanja mira u regionu – ponudom Palestincima koja je produbila nepoverenje time što je bila daleko gora od svih prethodnih.

Najnovije nasilje koje je izbilo između Izraelaca i Palestinaca ponovo je izvuklo na površinu duboko ukorenjen osećaj poniženja i besa koji dugo postoji ne samo među Palestincima na okupiranim teritorijama, već i među izraelskim Arapima i širom arapskog i muslimanskog sveta.

Prvi put posle mnogo vremena širom sveta, naročito među mladim ljudima, bilo je snažne narodne podrške za prava Palestinaca.

Bilo je široko rasprostranjenih nada da će administracija američkog predsednika Džoa Bajdena učiniti promociju demokratije i ljudskih prava centralnim pitanjima u spoljnoj politici.

Ali se ova nada brzo raspršila kada je američka vlada prosto ponavljala poznatu mantru da „Izrael ima pravo da se brani“ bez pominjanja očiglednog problema koji se zataškava – postepenog širenja izraelskih naselja na okupiranoj palestinskoj teritoriji, izraelske politike diskriminacije i njegovog osporavanja prava Palestinaca na nezavisnu državu.

Ovo je na ličnom planu bilo izuzetno obeshrabrujuće. Pet decenija posmatram kako pristup SAD podupiranju palestinskih prava postaje gotovo apologetičan.

Danas razmišljam u neverici kako je jevrejski narod, koji je toliko dugo onoliko patio, sposoban da počini nad drugim narodom pojedine gnusne zločine koji su prethodno bili počinjeni nad njim.

SAD u međuvremenu razbacuju novac u nastojanju da spreče dalje nasilje u Gazi, ne ulažući nikakve napore da se uhvate u koštac s korenima problema.

U arapskom i muslimanskom svetu postoji sve jači žar za ekstremna delovanja protiv izraelske okupacije i ekstremizam je u usponu.

Dok razmišljam o svemu tome i o 67 dece koja su i poginula u najnovijem nasilju, ne mogu a da ne osećam da sam gotovo savladan očajem.

Ali i dalje osećam tračak nade i široko rasprostranjeno priznanje da povratak na status kvo i začarani krug nasilja nije izvodljiv.

Takođe osećam početak nekog preispitivanja unutar Izraela, među Palestincima i širom arapskog sveta u cilju nalaženja novih puteva koji vode napred na osnovu suživota i obostranog prihvatanja.

Blisko sarađujem sa Izraelcima i Palestincima i vidim kako decenijama sve strane potpuno pogrešno upravljaju konfliktom na Bliskom istoku.

Međutim, još uvek se nadam da će SAD iskoristiti ovu priliku i svoj uticaj za pružanje podrške primeni vladavine prava koju Amerikanci smatraju svetom i o čijem sam kardinalnom značaju naučio kao student prava na njujorškom univerzitetu, podjednako na Palestince i Izraelce.

Ravnopravniji pristup SAD bi pomogao Palestincima, Izraelcima, regionu, svetu. Ako Bajden može da upravlja neophodnim zaokretom u američkoj spoljnoj politici, onda će se Amerika zaista vratiti.

Autor je bivši generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju i dobitnik Nobelove nagrade za mir

Copyright: Project Syndicate, 2021.