Ovih dana dogodilo nam se nešto što bi moglo da posluži kao vrlo slikovit primer u kolikoj je ekspanziji boljka koju neki od nas nazivaju kolektivnom amnezijom. To je onaj opaki virus koji čini da kao narod ubrzano zaboravljamo mnoge vrednosti, kojima bi drugi nacioni dali počasna mesta u izlozima svog mentalnog prostora, u kojem čuvaju i neguju svoju kolektivnu svest.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Gotovo niko u Srbiji ne smatra da je potrebno obeležiti sto godina od čuvene Albanske golgote. O njoj se u srpskim, ali i svetskim udžbenicima istorije, govori kao o događaju u kojem je stradalo više desetina hiljada naših sunarodnika. Reč je o masovnom povlačenju srpskog naroda iz otadžbine, pod najezdom okupatora u Prvom svetskom ratu. Ta seoba dogodila se upravo u ovo vreme, pre jednog veka, preko planina Albanije, u kojima se masovno umiralo od hladnoće, bolesti i gladi. Stradali su srpski civili – dece, žene i stari, ali i hiljade vojnika.
Mnogi od onih koji su ipak uspeli da stignu do Grčke, oboleli su i u mukama umrli na Krfu. Sahranjivani su na ostrvu Vido i u Egejskom moru – Plavoj grobnici. Kako nam se, onda, desilo, da stradalnike, koje smo čitav vek oplakivali, odjednom potisnemo iz kolektivne svesti i to tako daleko da nam nije pošlo za rukom da ih se setimo na stogodišnjicu stradanja? Nijednog, makar simboličnog gesta, da nam je poznato da su uopšte postojali – živeli, patili i stradali. U albanskim vrletima ostalo je smrznuto 77.455 ljudi, a u kasnijim borbama na Solunskom frontu, od onih koji su preživeli i Krf, poginulo je 36.477 vojnika. Ovi gubici nikada nisu nadoknađeni, a ta srpska tragedija kao da svoj pravi epilog doživljava u naše vreme: demografski sunovrat je od tada do danas sve veći, što će Srbe, prema prognozama statističara, izbrisati sa etničke mape sveta. Umesto podsećanja na Albansku golgotu, srpske televizije preplavljene su najprimitivnijim vidovima „zabave za milione“, idealnim za samozaboravljanje, i prepucavanjima aktuelnih političara ?
Veliki Tesla je govorio: „Ponosan sam što sam potekao iz zemljoradničkog, viteškog naroda, koji je u neprestanoj ljutoj borbi za svoje ideale i evropsku kulturu zadužio Evropu i svuda zaslužio čast i poštovanje čitavog sveta“. Da je živ, Tesla bi, možda, ovoj svojoj rečenici dodao i kategoriju narodnog samopoštovanja. U njegovo vreme, za takvim naglašavanjem očito nije bilo potrebe, jer se ova kategorija podrazumevala. Boljka koju spomenuh na početku, sve je promenila.
Treba li podsetiti i na našu omiljenu zabavu, koja je takođe posledica gubitka kolektivnog pamćenja: starim nevaljalcima svesno kačimo anđeoska krila, dobro poznate moralne nakaze postavljamo na pijedestale pravednosti, dok se krajnje naivno, kao da ih prvi put vidimo, ponovo hvatamo u kolo s vukovima, koji su nam već pustošili torove. Američko-španski filozof DŽordž Santajana, jednom je rekao kako je narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen da je ponavlja. Međutim, oni kojima se to desi, rizikuju ne samo da svoju zlu sudbinu ponove, već i da im budu pripisana upravo ona nedela koja su drugi počinili njima.
*Autor je glavni i odgovorni urednik budimpeštanskih „Srpskih nedeljnih novina“ i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta „Etveš Lorand“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
