Ana Brnabić i abeceda demokratije

Oni sad kao neko veće mudraca, treba sve nas obične ljude smrtnike da podučavaju o svačemu, o izborima, državnoj politici.

Pa ko ste vi ljudi. Zašto bi mene uopšte zanimalo šta vi imate da kažete o bilo čemu…

O tom njenom istupu već se oglasio priličan broj javnih ličnosti i samih članova Proglasa, ali ja ću u svom komentaru nastojati da sagledam njegovu srž iz bitno drugačijeg ugla.

Stoga se neću osvrtati na njen pokušaj da članove ove građanske inicijative diskvalifikuje predstavljajući ih kao samoljubive supernarcisoidne ličnosti, jer je već činjenički utvrđeno da nijedan od osnivača Proglasa nije sebi pridao ona svojstva kojima se, po Brnabićki, svako od njih predstavio javnosti u cilju vlastite samopromocije.

Poenta moje analize biće na ukazivanju na njeno frapantno nepoznavanje elementarnih načela liberalne demokratije kakvo do sada nije ispoljio nijedan visoki politički funkcioner u svetu tokom evolucije ovog modernog sistema ka kojem sadašnja Srbija navodno stremi.

Uzgred, predlog osnivačkog ideološko-partijski neutralnog akta Proglasa potpisalo je oko 200 ljudi, a po poslednjim rezultatima ispitivanja javnog mnenja proizlazi da od 60% ispitanika koji su čuli za Proglas, tu organizaciju podržava njih 40%.

Dakle, ne radi se tu o uskoj grupi građana već o širem građanskom pokretu, ali to nije najbitnija stvar kad je reč o stavovima naše visoke funkcionerke.

Ono što prvo pada u oči jeste njeno oduzimanje svakog prava tom samozvanom „veću mudraca“ da javno raspravlja o izbornim zakonima, pa samim tim i o bilo kom zakonu, pošto je to privilegovani domen i isključivo pravo političkih stranaka, profesionalnih političara i poslanika kojima su građani poklonili poverenje na samim izborima.

Ovakav pristup primeren je boljševičkoj interpretaciji tzv. buržoaske prividne demokratije po kojoj se aktivizam građana ograničava samo na učešće u izbornom procesu, posle čega nastupa njihovo potpuno pasiviziranje. Stoga našu nadmenu „sveznalicu“ treba uputiti na činjenicu koja je verovatno poznata i boljim srednjoškolskim đacima, da klasični parlamentarni zakonodavni proces počinje od predloga zakona koji mora biti podnet u pisanoj formi.

U praksi ovo ima pravo učiniti svaka punoletna osoba; štaviše, dosadašnja istorijska iskustva svedoče da su neki od najuspešnijih zakona predložila lica koja nisu bila članovi Kongresa (u SAD) niti parlamenata (u Evropi), poput građana, građanskih udruženja, interesnih grupa…

Našoj superobrazovanoj i superobaveštenoj funkcionerki koja nonšalatno deli lekcije čak i visoko stručnim pravnicima – osnivačima Proglasa – očito izmiče uvid u elementarnu činjenicu – u abecedu parlamentrane demokratije da građani iskazuju svoju svest o sebi kao izvornim nosiocima suvereniteta ne samo učešćem na izborima već i korišćenjem pravnih mogućnosti da utiču na način vladavine vlasti i na njen aktivizam i u periodu između izbora – osnivanjem vlastitih udruženja namenjenih kontroli rada vlasti i iznošenjem predloga za poboljšanje toga rada.

Jer izvršna vlast ni u najfunkcionalnijem parlamentarizmu nije ograničena jedino podelom vlasti već i aktivizmom društva odvojenog od države i spremnog da uravnotežuje odnos snaga sa njom.

Čuveni mislilac i istraživač Aleksis de Tokvil u delu Demokratija u Americi bio je oduševljen živahnošću procesa udruživanja na nivou građanskog društva u različite asocijacije.

Po njemu, ovaj proces je samim građanima omogućavao da rešavaju ne samo specifične lokalne probleme već i da vrše snažan pritisak na donošenje ključnih političkih odluka na globalnom federalnom nivou.

Kao što je poznato, američki federalisti Medison, Hamilton i drugi su dugo odolevali da uvedu famoznu Povelju o pravima, ali su ipak popustili pred nepokolebljivim pritiskom mobilnog društva, te je na kraju data Povelja usvojena, zajedno sa drugim mehanizmima za proveru njihovog načina upravljanja.

Takav ustupak govori ne samo značaju društvenog aktivizma, već i o veličini i širini navedenih federalista.

Oni društvenim aktivistima nisu odgovorili -. ko ste uopšte vi, šta se nas tiče šta vi mislite o bilo kojim zakonima, svesni da je u krajnjoj liniji njihova dužnost da vode računa o raspoloženju onih koji su izvorni nosioci suvereniteta, ali i onih od čije volje zavisi legitimitet njihove vlasti.

Jer to nalažu bazični, elementarni demokratski principi, koji, po svemu sudeći, za Anu Brnabić predstavljaju „španska sela“.

Tokvil na jednom mestu poredi despotsku vlast sa zaštitnički nastrojenim roditeljima koji tretiraju svoje sinove i kćeri kao večnu decu koja se ne bune protiv volje odraslih, već dopuštaju da ih ovi vode kao što pastir pazi na svoje stado „uplašenih životinja“.

No, izgleda da ova Tokvilova definicija despotske vlasti ne pogađa Anu Brnabić.

Jer ona samu sebe ne poima kao deo despotske vlasti već kao „večito dete“ svog despotskog mentora; ona nije ni za kakvo „veće mudraca“ jer u njemu njegovi članovi ipak iznose vlastita mišljenja, već za „mudraca nad mudracima“ koji zna da što više nipodaštava svoju decu, to ga ona više obožavaju.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.