Ana Brnabić u procepu

Jedna od tih zanimljivosti (možda i najvećih!) su okolnosti vezane za izbor Ane Brnabić za narodnu poslanicu i njena ostavka koja je usledila nešto manje od 24 sata nakon što joj je potvrđen mandat u Narodnoj skupštini.

Verovatno najkraći u istoriji srpskog parlamentarizma.

Ostavka je usledila čim su u prvi plan u samoj Narodnoj skupštini izbile ustavno-pravne dileme u vezi potvrđivanja njenog mandata.
Osnovna dilema sastojala se u tome može li predsednica vlade u “tehničkom” mandatu, biti istovremeno i narodna poslanica?

Šta se događa sa njenim statusom u Vladi u slučaju da stupi na dužnost narodne poslanice?
Da li je bilo nužno da podnese ostavku i ako nije zašto nije a ipak jeste?

Kao i uvek, krenimo od početka.

Ustav u čl. 102 propisuje da narodni poslanik ne može biti funkcioner u organima izvršne vlasti niti može obavljati dužnosti za koje je zakonom utvrđeno da predstavljaju sukob interesa.

Član 39 Zakona o Narodnoj skupštini propisuje da narodnom poslaniku danom potvrđivanja poslaničkog mandata prestaje funkcija koja je nespojiva sa poslaničkom funkcijom.

Pored toga, čl. 126 Ustava propisuje da je član Vlade ne može biti poslanik u Narodnoj skupštini.

Ove odredbe pretpostavljaju nespojivost tih funkcija u “punom” mandatu, tj. da član Vlade kome nije istekao mandat ne može istovremeno biti i narodni poslanik.

Međutim, komplikacije nastupaju kada se uzme u obzir član 128 st 3 Ustava koji određuje da mandat Vlade Republike Srbije, pa samim tim i mandat Ane Brnabić kao predsednice vlade, prestaje raspuštanjem Narodne skupštine na osnovu čl. 109 Ustava Republike Srbije.

Podsetimo se, ne baš tako nedavno održani ali zato tek nedavno okončani parlamentarni izbori bili su vanredni, tj. raspisani na predlog Vlade koja je sa njihovim raspisivanjem okončala vlastiti mandat.

Sa raspuštanjem Skupštine Vlada je od “pune” postala “tehnička” vlada koja, shodno čl. 17 Zakona o vladi, može vršiti samo tekuće poslove i druge poslove određene zakonom.

Ona je, štaviše, dužna da vrši te poslove sve do izbora nove Vlade. U tom smislu “namera” da se obavlja funkcija u takvoj vladi nije stvar slobodnog izbora, posebno ne kada je u pitanju predsednik vlade.

Jasno je da gđa Brnabić nije ni u jednom trenutku svog impresivno kratkog poslaničkog mandata nije objedinjavala funkcije narodne poslanice i predsednice vlade u punom mandatu, budući da je njen mandat kao predsednice Vlade prestao još u februaru.

Gđa Brnabić je svakako dužna da funkciju predsednice vlade obavlja u “tehničkom” madatu sve dok novi saziv Narodne skupštine ne izabere novu Vladu.

Što, opet, u formalno-pravnom smislu ne bi trebalo da je predstavljalo smetnju za potvrđivanje njenog mandata u Skupštini.
Što nas, najzad, ostavlja pred nedoumicom:

Zbog čega je gđa Brnabić podnela ostavku na mesto narodne poslanice kada nisu postojali nedvosmisleni i neporecivi razlozi da to učini?

Ostavka Ane Brnabić je, valja na ovom mestu istaći, neopoziva.
Odbor Narodne skupštine za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja je na svojoj sednici tu ostavku razmatrao i preporučio je predsedniku Narodne skupštine da je konstatuje na sledećoj sednici Skupštine.

Jasno je da je Ana Brnabić ustuknula pred (ne)argumentovanom kritikom poslanika iz redova opozicije.
Ali nije jasno da li je to učinila iz straha ili je možda u pitanju, da parafraziramo samu gđu. Brnabić, “pokazivanje građanima do koje mere političari ne poznaju zakon” u ovom trenutku i nije toliko bitno, kao ni da se to odnosi i na nju samu,

U svakom slučaju moguće je zaključiti: da je gđa. Brnabić bila samosvesnija vlastite ustavno-pravne pozicije gotovo je sigurno da se njen mandat u XIII sazivu Narodne skupštine ne bi završio na način na koji se završio.

Na kraju, ali nikako na poslednjem mestu, valja istaći da je za “procep” u kojem se našla gđa Brnabić odgovorna upravo stranka koju je nepuni dan predstavljala u Narodnoj skupštini.

Veštačko produžavanje veka trajanja “tehničke” vlade – koje se ogleda u besomučnom odlaganju završetka formiranja novih institucija – pre svega je posledica političkih kalkulacija. Te kalkulacije nemaju mnogo veze sa samom Skupštinom!

Ali zato imaju tesne veze sa političkom neodlučnošću koja je onemogućila normalno funkcionisanje nekih od najbitnijih institucija u zemlji.

Koliko će ova neodlučnost još trajati? I da li će njena poslednja žrtva biti upravo Ana Brnabić?  Ostaje da se vidi.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiji

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.