Evo kako već dosta dugo razmišljam kako je moguće da nam se sve ovo desilo: lažne kulise i još lažnije svetlosti velegrada, padovi helikoptera i tetke iz Kanade, prkošenje kiši i zdravom razumu, rasprodaja zemlje i plodne i istorijski važne, divlji neoliberalno kapitalistički tajfun, finansista Đorđević i dezerter Vulin…
Kako to da svakog vikenda Kulačin i Vidojković, Kesić i Ivanović, te Pljiž u foteljama, besomučno pune emisije prilozima koji pokazuju koliko je iracionalnosti i paradoksa u vlasti, a da ta ista vlast opstaje, protivno ne političkom rezonu već zdravom razumu?
Kako je moguće da premijerka Brnabić najavi „povećanje plata u zdravstvu 8 do 15%“ od prvog novembra a onda, kada slavodobitni vatrometi rodoljubivih tabloida ispale zadnju raketu, lagano obznani da se povećanje ipak odlaže za 2020. godinu!?
Ako famozni „pozitivni rebalans budžeta“ ne može da obezbedi ni mizerno povećanje plate lekarima i sestrama od par hiljada dinara, kako će onda omogućiti famozni „new deal“ sa koridorima moravskim i onim prema Sarajevu?
Da li Mali ili neko veći (Vučić možda?) zna odgonetku ovog sofizma: 18. avgusta ove godine otvorena je deonica autoputa Obrenovac LJig uz takve fanfare da se čak i Marić Milomir postideo, a rebalansom budžeta za 2019. godinu opet se izdvaja 5 milijardi dinara za deonicu Obrenovac LJig!?
Ono da se Marić Milomir postideo je naravno šala – lobotomija je zahvaljujući naporima i Lončar Zlatibora postala najizvežbanija hirurška intervencija u Srba, a grupi medijskih tajkuna gde je i srećni Milomir uspešno je odstranjen centar za stid… Dakle, kako je moguće izdvajati značajna novčana sredstva za puteve koji su već pušteni u saobraćaj? Anatol Frans je tvrdio da bi bez obmane čovečanstvo umrlo od očaja i dosade…
Kako je moguće da su Miloševićeve „brze pruge“ osvanule i kod Vučića, pa je Broj jedan 23. decembra 2015. godine najavio izgradnju pruge Beograd Budimpešte „sa mađarskim i kineskim prijateljima“, te da putovanje ovom relacijom od „samo 2.5 sata počinje 2018. godine“!?
Ako u Srbiji postoji išta nesporno onda je to činjenica da sa sada ipak završava 2019. godina. Kako je moguće da je Vinston Čerčil video toliko unapred i pojavu SNS opisao rečima: čovek se s vremena na vreme spotakne o istinu, ali većina njih ustaje i nastavlja hodati kao da se ništa nije desilo?
Kako je moguće da se SNS vlast već vozila beogradskim metroom u predizborno vreme 2018. godine, sve cokćući od zadovoljstva i ponosa, a posle dve godine običan narod ne može da pronađe ni stanicu Prokop, a kamoli autobus koji je u „ono vreme“ ofarban da liči na voz i da Siniša Mali može relaksirano da deli metro karte?
Da li se i drugi osećaju kao magarci sa dugim ušima kada Lončar Zlatibor kaže: „znam da su mnoge medicinske sestre i lekari otišli iz Srbije zbog većih plata, ali mnogi su se i vratili, i tek sada će se vraćati kada će plata medicinske sestre biti 50.000 dinara“. Zbog čega se vlast tako otvoreno podsmeva svojim podanicima – u vreme kada je srpsko zdravstvo i doslovno na umoru (ne samo da nema lekova i reagenasa, nema ni papira, sijalica…), ministar priča o povratku iz Nemačke za platu od 400 evra (dobro ne sada, ali već od 2020.godine)?
Kako je moguće da kao narod kolektivno i dalje više verujemo tuđim rečima nego sopstvenim očima? Nije li nam dosta petoljetki, reformi, režijskih karti, subvencija, stavljanja katančića na telefon da se ne okreće nula i sličnih pokušaja da se „uštedi“ uvek nedostajući dinar… Do kada će Srbi državu smatrati retardiranim roditeljem kojeg valja pomagati i kada više nismo mladi, a da tu istu državu godinama briga za svoju decu?
Nekoliko je odgovora na pitanje kako je moguće da jedna suštinski štetočinska vlast i dalje vlada, odnosno kako je moguće da jedan suštinski slobodarski narod prihvata da neprekidno bude potlačen..
Pre svega vlast je neosporno dobro organizovana. Način organizacije SNS odavno je definisao Jezdimir Vasiljević ustanovljavajući principe Jugoskandik banke. Uverenje da ljudi u SNS dobijaju tako je snažno, da po stepenu intenziteta nadmašuje uverenje onih koji su satima čekali u redovima da dobiju kamate.
Sada se ne čeka u redovima ispred banaka, već ispred bine gde govori neponovljivi Broj jedan. LJudi koji organizuju ovakvu „piramidalnu“ podršku obično su bez ikakvih kvaliteta, svesni da samo ovde i u ovom trenutku mogu biti lideri bilo čega.
Za nezaslužene privilegije spremni su doslovno da gaze po leševima. SNS ih često zove poverenicima ili predsednicima Izvršnih odbora.
Aparatčici su uvezani interesom i stoga ne prezaju ni od koga, ni od čega… Ako je potrebno satima čitaju tekstove na internetu i daju komentare o stvarima koje ne razumeju (zovu se botovi). Soft core varijanta botova su oni SNS „intelektualci“ koji žele da minimiziraju „štetu“ potencijalno izazvanu kritičkim promišljanjem.
Ili će čeprkati po biografiji kritičara, pronalazeći mu „mane“ još od doba pelena ili će pokušavati da relativizuju probleme služeći se omiljenom tezom onih „koji se ne bave poltikom“ – da su svi isti. Ako kažete da je doktorat Malog plagijat, „nabijaće vam na nos“ stanje na vašem matičnom fakultetu, ako pišete o nepotizmu, naći će da se vaš daleki rođak zaposlio preko veze, i tako redom…
Drugi temelj SNS vladavine jeste strah. Indukuje se opšta histerija: Lazanski najavljuje početak rata „u četvrtak“, uvek žovijalno „Alo“ (odaziva se na ime novina ali meni ne liči) pre nedelju dana navodi „mračne prognoze“ da će „treći svetski rat početi na granici Srbije“, dok Dragan J. Vučićević (čija izbezumljena pojava, per se izaziva histeriju) „razumno“ tvrdi da će treći svetski rat ipak početi u Crnoj Gori. Ako plašenje ratom nije dovoljno onda će Vučić najaviti težak rad, znoj i propast bez njega, a Boga mi, nije isključeno ni da neki SNS kabadahija i lično pokuca na vrata i upozori da pištolj može lako da opali.
I na kraju najvažnije – propaganda. Ne samo da postoje ministri apologete, nego i akademici i doktori, postoje Krstić, Anđelković, Vuk Stanković i drugi nezavisni državni propagandisti, večite evet efendije Mitrović i Marić… sve do poniznog Sarape i blajhovanih plavuša (dobro, ima i brineta) sa Pinka koje se nadaju da će im budućnost oprostiti zbog „profesionalizma“.
Ne smemo zaboraviti niti jedan detalj aktuelnog zločina nad mišljenjem i pristojnošću u izvedbi ovih ljudi. Noam Čomski tvrdi da je propaganda u demokratijama isto ono što je malj u totalitarnoj državi!
Od kuda onda kod nas uz malj i propaganda i strah?
Da razmislimo dobro pre marta naredne godine – neophodno je menjati karakter, ne samo vlast.
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
