Analiza ekonomiste Vojislava Guzine: Kako do 1.400 evra prosečne zarade?

Šta da većina kaže osim – odlično, predsedniče. Ne znamo koliko će tada to u prodavnicama i na drugim potrošnim mestima vredeti, ali da cifre deluju omamljujuće u odnosu na sadašnje, nema spora. Kako do njih dođoše, ne reče, osim da su u planu zajedno sa drugim uspesima. Možda će ministar finansija to detaljnije objasniti, ili je dovoljno rečeno sloganom „Srbija ne sme da stane“, pogotovo uz ime koje mu prethodi. Zašto krajem 2027. godine? Do tada, reče, neće biti novih parlamentarnih izbora. Pomislih, šta je nerealnije. Izbori tek za četiri godine ili ovolike zarade na kraju 2027. godine.

Grdno sam se namučio da dokučim kako se do ovih cifara došlo i nisam uspeo, pa na kraju zaključih da je to moguće ostvariti, kao i poslednjih godina, samo pomoću visoke inflacije i sadašnjeg kursa dinara, druge nema. Evo zašto. Ako prihvatimo procenu iznetu prilikom predlaganja budžeta za narednu godinu, da će prosečna zarada na kraju ove godine iznositi 840 evra, što je malo verovatno, to znači da će prosečna zarada do kraja 2027. godine porasti za 66,6 odsto ili u proseku po 13,7 odsto godišnje, računato kumulativno. Da bi toliko porasla prosečna zarada normalno bi bilo da nam toliko poraste i bruto domaći proizvod (BDP).

Računicu sam započeo sa prosečnim realnim rastom BDP-a od tri odsto godišnje i to uvećao za po 10,4 odsto godišnje po osnovu inflacije i došao do rasta zarada od 13,7 odsto godišnje, odnosno 66,6 odsto za četiri godine. Reći će neko, kako inflacija od 10,4 odsto, kad je budžet za narednu godinu zasnovan na pretpostavljenoj inflaciji od 4,9 odsto a u Narodnoj banci Srbije, nadležnoj za inflaciju, računaju sa njenim svođenjem na tri plus minus 1,5 odsto, već do kraja naredne godine. Druga je računica da inflacija u naredne četiri godine bude oko pet odsto. U tom slučaju bi nam za ovolike zarade, pri sadašnjem broju zaposlenih (kažu oko 2,3 miliona) trebao godišnji realni rast BDP-a od oko osam odsto, ako želimo raspodelu BDP-a koja obezbeđuje i rast investicione osnove ravan rastu BDP-a i zarada.

Naravno, moguć je toliki rast zarada i bez velike inflacije, kada bi se BDP koji ćemo ostvarivati u narednim godinama ostvarivao sa za trećinu manje zaposlenih, dakle, sa znatno većim učešćem skupljeg živog rada u stvaranju BDP-a, višem tehnološkom nivou, rečju na neuporedivo većoj produktivnosti. Ali, nažalost, naša ekonomija nije iz te priče. Karakteriše je ekstenzivni rast proizvodnih i uslužnih kapaciteta i velika zaposlenost u kojoj dominira jeftina radna snaga. Protekli jedanaestogodišnji period, uključiv i ovu godinu, ne daje nam osnova za neki optimizam bar kad je u pitanju realni rast BDP-a, pa i rast svih ekonomskih komponenti tog BDP-a.

Naime, sa prosečnim realnim rastom od 2,7 odsto godišnje na ekstremno malu osnovicu koja mu je prethodila, računati u narednom periodu na stope rasta iznad tri odsto na osnovicu veću za 31 odsto nego 2012. godine, graniči se na nepopravljivim optimizmom. Za visoke stope primerene nerazvijenoj ekonomiji kakva je naša, potrebne su suštinske promene u koje se nikako ne uklapaju izmeštanja Sajma, izgradnja stadiona, pored ovih koji nam zvrje prazni, i drugi graditeljski poduhvati u sklopu Ekspa 2027, koji, nadajmo se, neće ugroziti rast od tri odsto godišnje. Nažalost, sa tri odsto rasta u narednim godinama, ne bi se odmakli sa začelja evropske razvijenosti, ni u pogledu vrednosti BDP-a a ni visine zarada. O ostalim karakteristikama naše ekonomije i da ne govorimo. Što se najavljenih penzija i minimalne zarade tiče, ako se i ostvare u navedenom obimu, pratiće rast prosečnih zarada, što kad su penzije u pitanju, godinama unazad nije bio slučaj.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.