foto FoNet/Instagram predsednika SrbijeIako nisam želela da gledam predstavu, odnosno debatu sa građanima o rudarenju litijuma u Jadru održane u Ljuboviji, učinila sam to ipak, pre svega da bih čula šta će stručna lica reći.
Predstavu je lično organizovao predsednik države, dabome kao najodgovornije i najzabrinutije lice Republike Srbije za sve u državi, pa iza zaštitu životne sredine, a jedan od učesnika je bio i izvršni direktor „Rio Tinta“ Jakob Stausholm.
Naravno, direktor je iskoristio priliku da se publici ljubazno obrati i da joj uputi obećanja kako će njegova kompanija poštovati sve ekološke standarde i da, naravno zbog rudarenja u Jadru neće biti zagađenja vode, vazduha i zemljišta – ni zbog korišćenja sumporne kiseline, ni zbog ndeponije.
Ne znam iz kog razloga, ali dok sam ovo čitala (uostalom kao i prethodnih dana i meseci), pojaviše mi se u mislima stihovi Zmajeve pesme Jututunska juhahaha. Znate ono, kada u kraljevini Jutututu kralj obećava svojim Jututuncima da će dati juhahaha (pod juhahaha veliki pesnik je mislio na ustav, a ja na poštovanje ustava i zakona)!
Moram priznati da mi se dopalo kada je direktor Stausholm izjavio kako se raduje da se ponovo vrati u Loznicu. „To je zaista divan kraj i želim da uživam u paradajzu i svim poljoprivrednim proizvodima koji su iz susedstva Jadra“, rekao je on.
Pa divno ako je već tako, pomislila sam. Taman bi onu zemlju koju su već kupili od građana Jadra za rudarenje, mogli lepo da iskoriste za organsku proizvodnju svih tih proizvoda. Bilo bi tih proizvoda i za prodaju i to bi svakako bila mnogo bolja varijanta za sve.
Onda su došli na red i odgovori na pitanja u vezi sa upotrebom sumporne kiseline, potencijalnim kiselim kišama, podzemnim vodama. Za njih je bio zadužen momak po imenu Jovan Milićević, koji je predstavljen kao inženjer za zaštitu životne sredine iz Rio Tinta. U ovom tekstu ću se, pre svega, osvrnuti na njegove „hemijske“ odgovore, ali bih pre toga citirala izjavu koju videh juče u novinama, a koju je dao neko iz Rio Tinta za Glas Amerike: „Sa naše strane ostajemo posvećeni dijalogu sa svim zainteresovanim stranama jer smatramo da je ključno da se dijalog vodi na osnovu naučno utemeljenih činjenica…“
Pošto sam ja uvek za upotrebu naučno utemeljenih činjenica, ovde bih prokomentarisala par stvari. Kao prvo, o štetnostima po ekosistem pri rudarenju litijuma iz mineralnih stena napisano je dosta ozbiljnih naučnih radova (uključujući i rad autora iz Srbije). U svim tim radovima se nedvosmisleno kaže da u procesu eksploatacije litijuma iz kamenih stena neizbežno dolazi do ekoloških posledica i socijalnih problema.
Dakle, tu je nauka već rekla svoje. Osim toga, ako već odgovorni iz Rio Tinta izjavljuju da žele diskutuje zasnovane na naučno utemeljenim činjenicama, može se postaviti pitanje – zašto je u predstavi u Ljuboviji ovu kompaniju zastupala osoba koja nema ni jedan naučni rad?
Zbog odgovora, koji su mi bili, blago rečeno površni, nekorektni i daleko od naučno zasnovanih, zapitala sam se ko je taj momak i kakva je njegova biografija i bibliografija.
Ispostavilo se da je on završio master studije na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da nema naučne radove i da se dominantno bavi teorijom, odnosno veštačkom inteligencijom i modelovanjem zaštite životne sredine.
Za one koji nisu upućeni, za modelovanje se može jednostavno reći da je to teorijski pristup nekom problemu korišćenjem veštačke inteligencije (kompjutera/softvera) i različitih metoda modelovanja za procenu različitih uticaja na taj problem (u ovom slučaju problema zaštite životne sredine).
Pri tome se mogu predskazati/prognozirati ti uticaji za neki budući period, a dati i lepa vizuelna rešenja problema. Kada sam to videla, više mi nije bio čudan njegov odgovor da je sumporna kiselina (H2SO4) „materija koja se kupuje, kako bi se dobio proizvod koji je potreban“.
Uostalom, tema je bila isuviše ozbiljna i teška, posebno kada se pomisli da su stručnjaci iz Rio Tinta predvideli da se u modelovanom „paklenom rudniku“ u Jadru troši svakog dana oko 1000 tona ove izuzetno opasne i agresivne hemikalije, i tako najmanje narednih 40-tak dugih godina. Svakako da je bilo poželjno dati što laganiji odgovor na teško pitanje vezano za H2SO4. Inženjer je dodao još da je uloga sumporne kiseline „da izvrši neutralizaciju“!
Neutralizaciju čega? Ovo nije bio korektan odgovor (jer se ne tretira čist natrijum hidroksid već zemlja, odnosno usitnjena rudna stena jadarita koja sadrži tek nekoliko procenata tog minerala), ali je moguće da je inženjer dobio instrukcije da se bavi relativizacijom i da priča o ovoj kiselini bude što neutralnija. Samo što to kod stručnih i razumnih ljudi ne može lako proći.
Na pitanje da li će biti kiselih kiša, Milićević je rekao da neće, jer se proces rastvaranja ruda i jadarita dešava na temperaturi do 90 stepeni i da zato neće biti sumpor dioksida. „Znači u ovom slučaju, nisko temperaturna reakcija kao rezultat u atmosferu emituje samo vodenu paru i ugljen dioksid“, rekao je on.
E sada, pošto je očigledno da je ovih dana u Srbiji popularna tema – zagrevanje sumporne kiseline, mislim da je potrebno dati kraće objašnjenje o tome. Svi mi koji smo se bavili eksperimentalnom hemijom i nešto radili sa koncentrovanom H2SO4, znamo da se radi o veoma „nezgodnoj“ materiji, koja je opasna i na sobnoj temperaturi.
Da ne govorimo o njenom ponašanju pri zagrevanju na „samo“ 90°C. Bilo bi vrlo interesantno kada bi svi koji misle da je ova kiselina bezazlena na toj temperaturi mogli provesti samo jedan dan u nekoj „neorganskoj laboratoriji“ gde se vrši zagrevanje sumporne kiseline (čak i na „samo“ 90°C). Stručni ljudi znaju da se u prostoriji ne sme držati niti otvorena (ili pak nedovoljno dobro zatvorena) boca sa ovom kiselinom.
Koliko puta se samo desilo da se, posle izvesnog vremena, primeti korozija metala iz njenog okruženja. A, šta li se tek dešavalo u organizmu ljudi koji su tu boravili? To se uglavnom ne zna.
Svako ko je imalo ozbiljno proučavao svojstva ove kiseline sigurno je čuo za njenu izuzetnu higroskopnost, odnosno za njen izuzetno jak afinitet da upija vodu iz svoje okoline. Ona veoma lako apsorbuje i vlagu iz vazduha što dovodi do njenog samorazblaživanja.
Kada se kiselina ovako razblaži, njena tačka ključanja se smanjuje, a to dalje može dovesti do njenog laganog isparavanja.
Rečeno je da će gas koji nastaje rastvaranjem rude primarno sadržati ugljen-diksid i vodu. Ako će se koristiti vlažna zemlja, odnosno vlažne rudne stene, kako se može tvrditi da se tu neće izdvajati i oksidi sumpora?
Osim toga, kada se litijum konačno izekstrahuje iz rude, hiljade i hiljade tona jalovine, nedovoljno isprane vodom (jer odakle toliko vode?), otići će na jalovište i deponiju. U preostaloj jalovini će biti svega i svačega, verujem i neizreagovane sumporne kiseline i različitih sulfata koji će u nekom trenutku biti izloženi delovanju kiša (verovatno i poplava) i hidrolizom dati H2SO4.
Kada je već reč o naučno utemeljenim činjenicama, pitam se da li su stručnjaci iz Rio Tinta čuli za proces nukeacije, odnosno stvaranja aerosola i suspendovanih čestica (po zdravlje ljudi opasnih PM10, PM2,5) u atmosferi, u čemu sumporna kiselina igra važnu ulogu. Ne bih sada više o tom procesu, ali se pitam da li je to uzeto u obzir pri modelovanju zaštite životne sredine Jadra?
Na osnovu mnogih pokazatelja, ja izražavam zabrinutost i sumnju da mnogo toga nije uzeto u obzir. I zemljište i rudne stene u kojima se nalazi jadarit su složenog sastava tako da je u predloženoj „paklenoj eksperimentalnoj aparaturi“ moguće odvijanje različitih reakcija. Ne zaboravimo da ovakva metodologija rudarenja još nigde u svetu nije korišćena i da ne postoje nikakva iskustva – ni pozitivna, ni negativna.
Na samom kraju bih se osvrnula i na izjavu Milićevića u LJubovijskoj predstavi da su on i njegove kolege zaključile, naravno na osnovu modela uticaja različitih faktora projekta na životnu sredinu Jadra, da se meštani tog prostora mogu nesmetano baviti poljoprivredom u blizini potencijalnog rudnika i jalovišta, i da će biti „moguća svaka vrsta poljoprivredne proizvodnje…“ (Izvor: Tanjug). Dakle, i do ovog odgovora se došlo teorijski. Ali, kao što znamo – praksa je često nešto sasvim drugo!
Ne bi me čudilo da u nekom njihovom budućem vizuelnom predstavljanju teritorije predložene za rudarenje vidimo i neke divne šarene cvetiće na deponijama.
Ne znam šta mi bi, pa juče bacih pogled i na komentare čitalaca Politike.
Videh da se par stotina njih složilo sa tim da je „dečko sve lepo objasnio“ i da nema razloga za brigu jer „će biti dobri uslovi za zdrav život“.
Takođe, videh kako se predsednica naše Skupštine slatko ruga opoziciji koja je napravila „strašnu“ grešku u svom Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, ostavivši podatak da će se „sumporna kiselina tretirati na 250°C“ a ne na 90°C“.
I, ne znam zašto, ali opet mi padoše na um Zmajevi stihovi:
„Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!“
Autorka je redovna profesorka PMF-a u Kragujevcu, u penziji od 2023. godine
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
