Foto FoNet Marko DragoslavićSvojom nedavnom odlukom o ukidanju, kao neustavne, uredbe kojom je zaustavljena primena uredbe u pogledu projekta „Jadar“, Ustavni sud nije – navodno ne mešajući se u nadležnost Vlade – pravno „oživeo“ tu prvobitnu uredbu.
Samo je naprečac, bez javne rasprave i valjanog obrazloženja, to i takvo stopiranje – pozivajući se na procesne propuste donosioca – stavio van snage.
Belodano, ta druga uredba – već u startu planirana da bude ograničenog dometa i kratkoga daha – verovatno je bila samo iznuđeni politički manevar da bi se privremeno suzbio požar rastućeg narodnog nezadovoljstva nameravanim opsežnim rudarenjem ozbiljnih posledica.
Prvobitnoj uredbi, Sud je u obrazloženju (koje ne zadobija svojstvo pravne obaveznosti!) svoje odluke – a ne u izreci, budući da ona i nije bila predmet spora – odrekao bilo kakva pravna dejstva.
Ali u nju, kobajagi, nije pravno dirao, nije je ukinuo!
Opet, konstatovao je, ne trepnuvši, zapravo sasvim suprotno (sic!)
Naime, veli Sud, ona „ne oživljava“ – kao da je ta prva uredba, ukidanjem one druge, tobože „postala“ pravno nepostojeća, normativno mrtva!
Neznanje, zavaravajući naum?
Svejedno: posredi je čista pravna besmislica! Jer, kada sudski staviš van snage jedno stopiranje, njime do tada zaustavljeni pravni saobraćaj nastavlja nesmetano da teče!
No, Sud je neskriveno, eksplicitno – valjda smišljeno radi neke veštačke ravnoteže i privida pravde – ostavio „otvorena vrata“ da sama Vlada novom uredbom stavi u pravni pogon onu prvu (da bi se na osnovu nje, dalje, donosili pojedinačni pravni akti i radnje).
Što je bilo apsolutno suvišno! I dobrano prima facie – sumnjivo!
U stvari, u konkretnom slučaju, nije Ustavni sud nikome ništa pravno zapovedio/naredio da čini! (politički ugao ostavljam po strani!), niti je to njegova nadležnost, njegova misija.
Dabome, Vlada je taj prećutni nalog ili „podsećanje“, brže-bolje i uslišila, ne menjajući nijedno slovce prvobitne uredbe. Ali, otkud sada uredba o „primeni“ one prvobitne, a ne nova uredba identične sadržine prvoj (ako se već, iz raznih motiva, išlo na neki kontinuitet!) – s obzirom da je ta prva uredba, po rečima sâmoga Suda, njegovom odlukom postala normativno bezvredna, tako reći pokojna, tj. „neoživljena“!?
Pritom, najnovija uredba biva doneta, odnosno „produženo dejstvujuća“ ona stara, bez obaziranja na trajuće uznemirenje ovdašnje javnosti. Koje ima nezanemarljivo pokriće. Uprkos još od ranije ozbiljno potkrepljenim naučnim i stručnim navodima da taj i takav pravni akt, sledstveno i dugoročno, vodi u ekološku katastrofu na određenom području.
Uostalom, kod nas je – zar ne? – maltene uvek sve bilo po Ustavu i zakonima, tj. kako „politički bog“ zapoveda. Šta pa tu nije jasno gospodo?
No, pravna bitka ne sme ovom providnom kvazi pravničkom, a u biti političko-finansijskom farsom da bude i okončana!
Jer, posežući za raspoloživim ustavno-pravnim putem, zainteresovana lica bi, na temelju kredibilnih elaborata kompetentnih lica i merodavnih institucija – a pozivajući se i na respektabilna inostrana iskustva – trebalo što pre da iniciraju novi ustavni spor, pobijajući ovu „najsvežiju“ uredbu.
Kako procesno, formalno, tako i suštinski, sadržinski.
A na Ustavnom sudu bi bilo da se, ovoga puta, ne drži bezbednog (dirigovanog?) „plićaka“, nego da hrabro i temeljno, na podlozi kvalifikovane javne rasprave, zagazi u dublju pravničku i matičnu ekološku „vodu“. (Jalove, puste nade jednog zanetog profesora utopiste?)
Da bi se, na koncu, Sud pravosnažno izjasnio da li je predmetna uredba možda u svemu saglasna, ili je pak flagrantno suprotna načelu iz člana 74. Ustava – „Zaštita životne sredine“.
Taj član glasi: „Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju“ (stav 1). „Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine“ (stav 2). „Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu“ (stav 3).
Takođe, prema odredbi stava 3. člana 194. Ustava, „svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom“.
Takođe, pri dotičnom ustavni-sudskom ocenjivanju i odlučivanju, moralo bi da se naročito vodi računa da li su najnovijom, hipotetički osporenom uredbom poštovani i propisi Zakona o zaštiti životne sredine – posebno odredbe njegovog člana 35, „Strateška procena uticaja na životnu sredinu“, kao i o odredbe člana 81 – „Učešće javnosti u odlučivanju“
Čekamo dalji svekoliki tok događaja…..
Autor je profesor upravnog prava
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
