Anatomija jedne molbe: O opstrukciji rada Anketnog odbora iz ugla pravnika

Ipak, u galami koja je usledila nakon anonimnog saopštenja za javnost objavljenog na sajtu Narodne skupštine, gotovo je nepravedno zapostavljena priča o samoj molbi punomoćnika porodica oštećenih, a koja je upravo takvo saopštenje navodno i podstakla.

Zbog čega je bavljenje samom molbom značajno?

Pa, upravo zato što je ta molba bila inicijalna kapisla sa kojom je tekuća kriza oko Anketnog odbora i počela. Ma koji da bili prvobitni motivi ona je vladajućoj većini poslužila kao povod za oglušivanje o političke zahteve upućene sa protesta „Stop nasilju!“ koji traju neprekidno nešto manje od tri meseca.

Molba, ipak, nije postala samo podstrek na pravno nasilje. Ona je postala i više od toga: Zahvaljujući njoj su izneverena nadanja i očekivanja nebrojenih ljudi koji su, užasnuti stravičnim zločinima, neumorno insistirali na suštinskim promenama kako bi se ponavljanje ovakvih tragedija sprečilo u budućnosti.

Posebnu odgovornost za takvo dejstvo molbe imaju upravo punomoćnici porodica oštećenih, oni koji su stavili svoj potpis na papir na kom je ispisana, pri čemu su kao „živi zid“ iskoristili potpise porodica stradalih u pokušaju da zakrile svoju ulogu u činu čija je etičnost, iz ugla advokata, izuzetno suspektna.

Pa ipak se, već sada, u javnosti javljaju glasovi koji pokušavaju da relativizuju njihovu odgovornost. Ističe se kako je sama molba pre svega rukovođena pravnim interesima oštećenih da se postupci koji se povodom ovih zločina vode pred našim sudovima vode u skladu sa zakonom kao i željom za zaštitu privatnosti njihovih klijenata.

Postoje, međutim, tri razloga usled kojih je ovu molbu punomoćnika oštećenih nemoguće posmatrati isključivo kao zalaganje za legitimne interese ljudi ispred kojih je ona napisana.

Prvi razlog odnosi se na institucije kojima je ova molba bila adresirana. Kako se moglo videti iz izveštavanja medija o njoj, punomoćnici su molbu za „zaustavljanje bilo kakvog postupanja i aktivnosti AO“ poslali na sledeće adrese:

– predsedniku Republike Srbije (Aleksandaru Vučiću)

– predsedniku Narodne skupštine (Vladimiru Orliću)

– predsednici vlade Republike Srbije (Ani Brnabić)

– ministarki pravde (Maji Popović)

– vrhovnoj javnoj tužiteljki (Zagorki Dolovac)

– predsedniku Visokog saveta tužilaca (Branku Stamenkoviću)

– predsednici Vrhovnog suda (Jasmini Vasović)

Iako je do sada to u više navrata naglašavano u nizu izjava i saopštenja, valja i na ovom mestu ponoviti: Nijedno od ovih lica kojima je molba advokata poslata nije, ni po Ustavu, ni po zakonu, nadležno za rukovođenje radom anketnog odbora – a čak su i advokati potpisnici molbe toga svesni!

Pa ako je već cilj obraćanja (nenadlženim) institucijama bila „briga za nesmetano vođenje istrage“, a ne direktno ili indirektno saučešće u političkoj opstrukciji rada odbora, prava i jedina adresa za slanje takve molbe bio je sam Anketni odbor. Ako porodice stradalih to nisu znale, advokati potpisnici su to svakako morali znati.

I eto drugog razloga za sumnju. Naime, u trenutku kada je ova molba objavljena plan rada anketnog odbora nije bio ni usvojen. Usvajanje plana rada odbora bilo je planirano za njegovu sednicu zakazanu za 24. jul.

Koliko je poznato javnosti, planom rada odbora nije trebalo da budu obuhvaćena bilo koja pitanja koja zadiru direktno u nadležnost tužilaštva ili suda. Posebno nije bilo govora o ispitivanju samih oštećenih ili njihovih porodica, pa ni samih osumnjičenih, u bilo kakvom kontekstu!

Ako se radilo o stvarnoj, istinskoj zabrinutosti za tok istrage, podnosioci molbe su mogli – ukoliko je to i bila pobuda za njihovo oglašavanje – umesto da kod apsolutno nenadležnih lica urgiraju da anketni odbor prestane sa radom skrenu pažnju samom odboru da ne izlazi izvan svojih nadležnosti. To bi bila više nego razložna molba koja bi nesumnnjivo bila uvažena.

Međutim, ako već pričamo o tzv. ugrožavanju toka istrage, onda nije sasvim jasno ni kako sličnu bojazan – posebno potpisnici iz redova advokata – nisu ispoljavali kada je po sredi pisanje pojedinih tabloida koji su bez ikakvih skrupula i obzira prema porodicama žrtava i oštećenih u javnost iznosili neke od najdelikatnijih detalja sa ispitivanja potencijalnih svedoka u ovim istragama? Šta je tu ostalo od „zabrinutosti za utvrđivanje sudske istine“?

Treći razlog koji pobuđuje sumnju nešto je komplikovaniji, a tiče se same Odluke Skupštine o formiranju Odbora. Tom odlukom anketni odbor zadužen je da poverene mu zadatke izvrši u roku od 30 dana od dana svog konstituisanja (izbora predsednika i podpredsednika).

Taj rok ističe 17. avgusta. Anketni odbor ne može samoinicijativno tok ovog roka ni prekidati, niti ga produžavati. Za tako nešto neophodna je odluka Narodne skupštine – koja se u ovim okolnostima čini nezamislivom.

Zalaganje da se „pauzira“ rad anketnog odbora „do okončanja krivičih postupaka pred tužilaštvom i sudom“ nije ništa drugo do igranje na vreme do isteka mandata anketnog odbora. Posebno kada se zna da sama istraga može potrajati još mesecima (a suđenje godinama), pri čemu podizanje bilo kakvih optužnica nije ni na vidiku.

Sve navedeno je moralo biti poznato punomoćnicima koji su potpisali ovu, sada već “slavnu“, molbu a koji su, opasani imenima mrtve dece i potpisima preživelih roditelja, hteli ne hteli, preuzeli na sebe posao sabotiranja protesta i rada institucija za račun ljudi koje ne mare ni za mrtve ni za žive već samo za sebe.

Zbog svega što smo do sada zajedno prošli, zbog svega što sada zajedno trpimo, a zbog bolje budućnosti kojoj se svi zajedno još uvek nadamo, ne smemo im dozvoliti da u tome uspeju.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Tekst je prvobotno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju