Anatomija jednog birača

I džaba što joj okolina govori da je žrtva kretena, da je zavlači, ona suštinski ne odlazi zbog toga od njega, već tek onda kad oseti da ima istinsku podršku na putu koji bi nastavila bez njega u svom životu.

E tako nam je i sa prosečnim biračem vladajućih partija.

Oni negde znaju da ih laže, da ih iskorišćava, ali očajnički žele zaista taj mir i stabilnost u svom životu, izvesnost hleba i posla ako može do penzije.

Birač u Srbiji je izneveren, nije se snašao u raznim merama tranzicije koje su ga ostavljale usamljenog sa porukom da odjednom mora da postane konkurentan na tržištu, da sve zavisi od njega iako je naučen i odrastao sa uverenjem da se sve rešava zaposlenjem u nekoj državnoj službi, najčešće u sistemu gde se dolazi u firmu gde je bar jedan roditelj dočekao penziju.

On nije kriv što živi u zemlji u kojoj je država najveći poslodavac, a nakon gubitka posla, može da prođe i nekoliko godina dok ne nađe novi.

On zna da ovde siromaštvo za čas zakuca na vrata, a šanse po pravilu dobijaju „oni gore“.

NJegov svet mi možemo da menjamo tek kada po promeni vlasti, društvo ne zažmuri na njegove strahove, već ponudi održiva rešenja da on može da dostojanstveno gura svoj i život svoje porodice.

Ovi izbori su završeni jednim iskreno očekivanim rezultatom.

Taj rezultat nije ni razočaranje, ni iznenađenje, već prirodan proces osvajanja slobode u mirnodopskim uslovima.

Opozicija je dobila svoju minutažu na medijima kroz buduću aktivnost svojih poslanika, dobila je šansu da gradi prepoznatljivost nekih novih ljudi na političkoj sceni i da se ozbiljno priprema za lokalne izbore za dve godine.

Činjenica da su čitave opštine i neki gradovi glasali za opoziciju u većini, samo dokazuje koliko su važni lokalni izbori za izgradnju i razvoj krhkih demokratija poput naše i nadam se da smo naučili jednu važnu lekciju da se lokalni izbori, potencijalne zone slobode u diktatorskim režimima više nikada ne bojkotuju.

Evo npr. na ovim izborima se jasno pokazalo da ni Slavija, ni betoniranje Cvetnog trga, ni Šapićeva mirnoća Koštuničinog tipa nisu bile dovoljne da SNS kandidati pobede na biračkim mestima na Vračaru.

Slična situacija je bila u mnogim opštinama širom Srbije koje su ostale njihove jer je to bila „naša“ odluka.

Podsećam vas, ni Beograd nije oslobođen dok nije probijen Solunski front i osvajan pedalj po pedalj zemlje.

S druge strane, Aleksandar Vučić je sa nelagodom primio vest da više nema apsolutnu većinu u parlamentu, da u Beogradu ima tanku većinu dok ne dođe do neke političke kupovine odbornika ili celih odborničkih grupa i ja zato verujem da je noć u sedištu Srpske napredne stranke bila i više nego turbulentna.

Na ovim izborima za opoziciju je glasalo čvrsto opoziciono jezgro i to nije dovoljno.

Sledeći ispit koji mora da se položi su glasovi uplašenih građana koji žele mir i stabilnost, koji neće promeniti mišljenje jer im neko priča „kako ih partner lema i laže sve u šesnaest“, već ako osete nadu i ruku podrške da će kroz taj proces promena proći bez pretnji da će visiti na stubu srama (to naravno ne važi za nosioce kriminalnih odluka).

Važna lekcija ovih izbora je i da su ljudi željni političkih ideja, ne obećanja, već da vide gde političari zamišljaju Srbiju za 10 ili 20 godina jer je to slika budućnosti njihove dece.

To je mir i stabilnost za realan život, za razliku od ružičasto plasirane izborne parole.

Dakle, nije ideja da budemo hroničari sopstvenog propadanja, da se delimo na ispravne i neispravne (sve i da znamo ko je sve neispravan), jer ima mnogo ljudi oko nas koji bi na ponudu da li da izaberu plavu ili crvenu pilulu (iz filma Matriks), verovatno izabrali pre lepo spakovanu laž, a ne neizvesnost i sivilo realnosti ako isti ne prati neka konkretna ideja nove nade.

Naoružajte zato najpre svoje vojnike tom nadom, tim svetlom na kraju tunela, potom među ljude bez jeda, a mržnju ostavite njegovima!

Glavu gore!

Autorka je osnivačica Mreže za demokratski dijalog