foto (BETAPHOTO/MILAN TIMOTIĆ/MO)Đavo je u nijansama: „Neistina je da sam predložio sina za dopisnog člana SANU„. Ubeđen sam da je akademik Vasilije Đ. Krestić samo glasao za predlog neimenovanog člana Odeljenja istorijskih nauka!
Tajnu imena predlagača krije zapisnik sednice pomenutog Odeljenja, a njega, kako svedoče brojni primeri iz prošlosti, nećemo videti!
Ostaje sloboda za nagađanje da li je bilo nekakve kombinatorike u stilu „ja tebi ti meni“. Ta kombinatorika je poznata iz slučaja izbora zeta bivšeg predsednika SANU za dopisnog člana te ustanove.
Nepotizam?
Obraz?
Moral?
Ma, hajte, molim vas!
Otac Silni nije znao za predlog a ipak je, zatečen, glasao za prijem sina Nejakog u zvanje dopisnog člana?
Čist obraz!? Moralna vrednost!?
Da bi osnažio pretpostavku da je moral kod oca promenljiva kategorija navodim nekoliko primera.
Radoš LJušić, nekadašnji profesor sa Katedre za nacionalnu istoriju novog veka, napisao je kratak prikaz Krestićevih memoara i objavio ga u beogradskoj „Politici“ 4. novembra 2016. pod naslovom „Kusi memoari“.
U reakciji na taj tekst Krestić je istakao da se nečija prevelika želja da postane član SANU pretvori u „bolest koja se naziva akademitis“ i ona biva „neizlečiva i ostavlja trajne posledice“.
Ovde dolazi pitanje: Koja je vrsta stanja kada sin odbrani diplomski i magistarski rad na Katedri gde mu je otac zaposlen kao profesor i kada otac glasa za prijem sina u SANU?
Ljušić je drugi, znatno duži prikaz o Krestićevim zapamćenjima objavio u časopisu „Srpske studije“ (br. 7, Beograd, 2016, 415-446) pod naslovom „Kusi memoari Vasilija Krestića – Šta Krestić nije želeo da saopšti čitaocima o svom radu na Filozofskom fakultetu“.
Ljušić nije sporio Krestićevu tvrdnju da ga je na Filozofski fakultet uveo Vasa Čubrilović ali je osporio Krestićevu tvrdnju da ga je u SANU predložio Dejan Medaković i zaključio: „Bez Vase Čubrilovića Vasilije Krestić bio bi izgubljeni srednjoškolski profesor istorije u panonskoj ravnici.“
Znači: I posle Vase, Vasilije!
Krestić nije reagovao na LJušićev tekst u časopisu a kamoli tražio zadovoljštinu na sudu!
Tako smo oštećeni u razjašnjenju još i o dve afere sa asistentom i studentkinjom, u koje su duboko bile upletene razne obaveštajne službe, kao i o kontaktima sa službenicima obaveštajnih službi!
Izostanak Krestićevih reakcija ne treba da čudi kad se zna da svojevremeno nije reagovao ni na tekstove Bogdana Krizmana, Nade Klaić i Mate Artukovića, povodom njegovog teksta objavljenog u „Književnim novinama“! (Iscrpne bibliografske podatke o njihovim tekstovima naveo sam u tekstu „Očevi i deca u SANU“ (Danas, 10. 4. 2024), Ko voli nek izvoli!!)
Krestić naglašava da sam preskočio Franju Tuđmana i njegovu reakciju u knjizi Bespuća povijesne zbiljnosti (Zagreb, 1989).
Prigovor shvatam u kontekstu ranijih lažnih optužbi da sam sledbenik Tuđmanove ideologije.
Taj Tuđman nije po mojoj proceni neko ko spada u grupu školovanih istoričara u kojoj su Nada Klaić, Bogdan Krizman i Mato Artuković.
(Prilikom prelaska u Odbojkaški klub „Partizan“, mlad sportaš Krestić upoznao je direktora Jugoslovenskog sportskog društva „Partizan“ pukovnika Franju Tuđmana i Dragana Papovića, visokog službenika Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove.)
Krestić delimično objašnjava kako je nastala ideja o tekstu „O genezi genocida nad Srbima u NDH“.
Zaboravio je šta je o tome napisao u svojim „Zapamćenjima“ (str. 191)! Prevideo je da su sačuvana dokumentacija odbora koji su inicirali Vladimir Dedijer i Dobrica Ćosić, i da se nalaze na sigurnom mestu, u ustanovi koju on ne uvažava već je godinama neargumentovana napada! To je, međutim, druga priča!
Deo te dokumentacije je odavno objavljen u knjizi Vladimira Dedijera i Antuna Miletića „Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944″ (Beograd, 1989, 8-13). Uvod iz knjige i primedbe Radoša LJušića znatno pojašnjavaju Krestićev lik i delo i kontakte sa službenicima Ministarstva tajni!!!
O tim kontaktima i on sam je kratko napisao šta je od njega traženo – njih zanima sve, pa i razgovori koje ću voditi sa svojim kolegama“ (Zapamćenja, 109). Dobrica Ćosić je ostavio svedočenje – Piščevi zapisi (1981-1991), Beograd, 2002, 156-159 – u kome, između ostalog, piše: „24. oktobar 1985: Služba državne bezbednosti Hrvatske obaveštava službe državne bezbednosti SFRJ i Srbije: (nepotrebno izostavljeno) … Dedijer nastoji da u život provede liniju ‘nacionalnog pomirenja, razobliči politiku Partije prema srpskom narodu’, a sve u cilju ustavnih i političkih promjena u Jugoslaviji te provođenje koncepcije ‘srpske nacionalne obnove’.
Ovakav generalni plan Dedijer i Ćosić nastoje da ostvare, kaže Krestić, preko svojih ljudi u SANU te srpskih nacionalista u drugim socijalističkim republikama i pokrajinama.
Plan razbijanja Jugoslavije i nacionalne obnove u režiji Dedijera i Ćosića, a po ocjeni Krestića, jesu sledeći… (nepotrebno izostavljeno)“
Priredio sam šest knjiga pod naslovom „Saslušanja srpskih izbeglica“ to jest svedočenja nevoljnika iz Nezavisne Države Hrvatske i sačinio uvodnu studiju.
Ako Krestić i dalje želi da mi prigovora da sam na Tuđmanovoj liniji, neka ih makar prelista i da se zapita zašto on, kao veliki srpski nacionalista, nije predložio taj projekat i ponudio ga, na primer Mati Artukoviću, koji je kod njega odbranio diplomski i magistarski rad?
Poznato mi je da je u gotovo svakoj generaciji studenata istorije bilo Srba iz Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Slavonije i Bosanske Krajine.
Pitam koliko je njih od Krestića dobilo ponudu da uradi makar diplomski rad o nacionalnoj istoriji rodnog kraja? Vojin Dabići…?
Krestić je, početkom raspada Jugoslavije, imao malu ulogu u razradi ideje o „Velikoj Srbiji“ koja se danas okončava na odbrani granica takozvane pretkumanovske Srbije! O tim vremenima ima poneka činjenica u knjizi Radoslave Dade Vujasinović Svedočenja (Iz obeščašćene zemlje), koju je aprila 1994. ubila prejaka reč u prisustvu vlasti!
Ne shvatam Krestićeve razloga što mu smeta moja tvrdnja da je on „crni kontrolor“.
Zar ponovo da podsećam na ulogu Vase Čubrilovića u njegovom usponu o čemu je on ostavio traga u svojim „Zapamćenjima“?
Možda da, po ko zna koji put, zapitam zašto je zabranio izložbu počivšeg akademika Dinka Davidova u čijoj pripremi i realizaciji i ja sam imao znatnog udela!
Uostalom, na sudu bi trebao da pokaže zapisnik sa sednice Odeljenja istorijskih nauka na kojoj se o izložbi razgovaralo i kako je odlučeno da se ona zabrani! A pre toga da se dobro raspita u upravi SANU o procesu i sačuvanoj dokumentaciji.
Naravno, i da pogleda knjigu „Genocidium totale“ akademika Davidova koja je posmrtno štampana (Beograd, 2019), i upozori na sporne navode! Pre će biti da je reč o ispunjenju obaveza kontrole.
Čudi me to što Krestić kao ličnost sa tolikim iskustvom u potezanju optužbi nije svestan mogućih reakcija kad je o zabrani izložbe napisao: „Đurić je izgubio poverenje svojih kolega iz Odeljenja istorijskih nauka zato što je, poput Franje Tuđmana, ignorišući mnoštvo prvorazrednih podataka, smanjio broj srpskih žrtava u Jasenovcu.“ („O SANU i njenom predsedniku“, Pečat, 29. januar 2021)
Nekad mi se čini da i tako opskurni povjesničar, kakav je bio Tuđman, manje odstupa od istorijskih metoda nego srpski akademik, što možda i nije čudno s obzirom na to da Krestić nije objavio ni jedan naučnoistraživački rad iz istorija 20. veka.
A to mi daje za pravo da mu poručim da će morati dobro da se potrudi da dokaže navedenu tvrdnju!
Godinama sam se branio od Krestićevih napada koji su bili deo specijalne harange u medijima.
Uostalom, moj tekst „Očevi i deca u SANU“ je priča o moralu i obrazu.
Kako je kritičar izbegao da govori o svom moralu i obrazu, a imajući u vidu sve što je dosada protiv mene objavio i sprečio, prinuđen sam da tu „razmenu mišljenja“ obznanim u posebnoj formi.
To mi je obaveza jer moram da dokažem „čija je vjera jača“!
PS: Tačno je da je Vasilije Đ. Krestić podneo tužbu protiv mene.
Toliko mu se žuri da mi uzme novac da je prevideo dugu sudsku proceduru koja još uvek nije okončana. Možda se uzda u pomoć službenika Ministarstva tajni da me malo pritisnu?
Nemam nameru da reagujem na tekst nejakog Sina – istinu ćemo potražiti na sudu ali i od stručnih (i moralno čistih istoričara) o naučnoj kvalifikaciji rada o člancima Šarla Betana i čitanjem arhivske dokumentacije o boravku na Filozofskom fakultetu i konkursima za direktora!
Previše je nejak jer nije stigao da odraste pored oca Silnog!
Autor je istoričar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
